Sve misterije ispita za licencu

Sve misterije ispita za licencu

Naša blogerka Marija, po starom dobrom običaju, priskače u pomoć svim nastavnicima koje tek čeka polaganje Ispita za licencu! 

Bez obzira na to koji predmet predajete, kojim ste metodama predavanja skloni i u kojoj vrsti škole radite, svima nam je zajedničko polaganje famoznog ispita za licencu.

Donekle namerno, a donekle slučajno, iako licencirana, u toj priči sam godinama i ovom prilikom želim još jednom da pomognem kolegama koje to iskustvo tek čeka.

Davne 2010. godine stigao mi je poziv za polaganje ispita za licencu. Neugodan osećaj u stomaku. Osećaj, verujem, poznat velikoj većini vas. Položili smo tolike ispite, prevazišli brojne prosvetarske izazove, rad sa decom i kolegama, ali kada taj poziv stigne, osećamo se kao da smo opet brucoši. Sigurna sam da je jedan od razloga te treme činjenica da svi dobijemo poziv nakon nekoliko godina rada u prosveti. Ma koliko sigurni u sebe i u svoje iskustvo, treba i zvanično da dokažemo da smo dovoljno sposobni za samostalan obrazovno-vaspitni rad. Drugi je razlog, po mom skromnom mišljenju, taj što je to donekle neprirodna situacija. Imamo jedan čas, bez prethodnog i bez narednog, koji bi nam dali realniju sliku, u nepoznatom odeljenju, često sa nepoznatim udžbenikom. Jedan čas, jedna prilika. Zvuči strašno. I jeste, dok se ne položi. Najstrašnije je u našim glavama, ali nije baš tako „na terenu”.

U to vreme društvene mreže behu u povoju, a literatura se uglavnom prikupljala od kolega koji su ispit već položili. Jedino mesto na internetu gde se moglo diskutovati na tu temu bio je jedan forum sa desetinama ili stotinu strana, više se ne sećam, koje je trebalo redom iščitati ako želite da dođete do neke konkretne informacije. Bilo je naporno čitati desetak strana opuštene diskusije da bi se recimo na jedanaestoj pronašlo konkretno iskustvo sa polaganja.

Tada sam došla na ideju da na Fejsbuku oformim grupu Ispit za licencu, gde će diskusije biti podeljene po temama. To se od samog početka pokazalo kao pogodak jer je bilo organizovanije. Uskoro je počelo i deljenje korisnih linkova, fajlova, priprema. Periodično bih sređivala grupu, kopirajući iskustva kolega u teme predviđene za njihov predmet i brisala diskusije koje više nisu bile od koristi. Povremeno se briše i komercijalan sadržaj, pa administriranje grupe uvek zahteva pažnju i vreme.

Nešto kasnije sam kreirala istoimeni blog, kako bih još više olakšala kolegama da se snalaze u diskusijama i brojnom materijalu.

Pre devet godina nisam mogla da zamislim da će ova grupa imati 20 000 članova, do čijeg ćemo broja doći za koju nedelju. Skromna ideja se pretvorila u centralno mesto za prikupljanje korisnih informacija, koje neretko studentima preporuče i asistenti na fakultetu, koje posete i pedagoški savetnici, direktori državnih i privatnih institucija, pa i naši ispitivači, verovali ili ne.  😊

Grupu nisu održali samo moja administracija, uređivanje, organizovanje i saveti. Grupu su održali i njeni članovi. U mnoštvu grupa povezanih sa prosvetom, ponosna sam što se ova drži svoje teme i što će uvek neko odgovoriti na pitanje i nedoumicu kolege. Često se kolege koje polažu istog dana pronađu u grupi i „podele muke” ili troškove prevoza. Neretko uskoče i kolege u čijim se školama polaže, daju informacije o udžbenicima, o sastavu odeljenja. Ovom prilikom im se svima zahvaljujem!

Međutim, za svakog kandidata ostaje misterija, sve dok sam ne proživi celo iskustvo, da li je taj ispit zaista toliko strašan? Na osnovu više hiljada iskustava sa polaganja objavljenih u grupi, smatram da su kolege uglavnom podeljene u tri kategorije:

  1. Mnogo buke ni oko čega i nepotrebna panika.

  2. Ispit nije strašan, ali se treba dobro pripremiti.

  3. Ispit uopšte nije lak i na njemu se pada.

Sve tri tvrdnje su tačne, ali mislim da većina pripada drugoj opciji, gde i sebe svrstavam. Naravno, nije lako ustati u cik zore, ako ne noćite u Beogradu a tamo polažete, nositi sa sobom materijal, pronaći školu, imati tremu da ne zakasnite, pripremiti se na vreme i nakon višečasovne avanture kvalitetno održati čas i aktivirati sve učenike. S druge strane, kada čas jednom počne, zaboravimo na sve pređašnje muke i posvetimo se onome što najbolje znamo – podučavanju. Uz dobro osmišljenu pripremu za čas, koja ne mora da pršti od nastavnih sredstava, ali mora da zaintrigira učenike i održi im pažnju na sam čas, sigurna sam da dolazi i pozitivan ishod i osećaj olakšanja, svima nama licenciranima dobro znan. No, čak i da padnete, nije smak sveta! Dobićete novu priliku.

Nadam se da ćemo nastaviti da održavamo pozitivan duh grupe i da ćemo uskoro proslaviti jubilej, makar i virtuelno. 😊 Zdravi i licencirani mi bili!

P.S. Kakva su vaša iskustva sa polaganja ispita za licencu?

 

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marija Jović Stevanović
Marija Jović Stevanović Autor

Marija Jović Stevanović radi kao profesor engleskog jezika u osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Batočini od 2004. Dobitnik je više nagrada za uspešne primere primene tehnologije u nastavi, autor članaka o primeni IKT-a, koautor knjige ,,Crazy Animals And Other Activities for Teaching English to Young Learners", (Aston University and British Council) i urednik nekoliko blogova i sajtova za učenike i nastavnike.

Takođe je dobitnik stipendije Američke ambasade, zahvaljujući kojoj je uspešno završila desetonedeljni kurs Instituta za engleski jezik, Univerziteta u Oregonu na temu primene tehnologije u podučavanju engleskog jezika. Bila je predavač na nekoliko akreditovanih seminara i neformalnih obuka.

U svom radu kombinuje moderne i tradicionalne metode, časove bogate nastavnim sredstvima i časove sa minimalnim resursima i rado eksperimentiše sa korelacijom između različitih predmeta i oblasti. Dosta pažnje posvećuje motivisanju učenika.

Interesuju je celoživotno učenje, tehnologija, filmovi i putovanja, a oslonac su joj porodica, prijatelji i iskreni saradnici.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions