Književna dela kao ogledalo stvarnosti

Književna dela kao ogledalo stvarnosti

 U kojoj meri fikcija može biti ogledalo stvarnosti ili u kojoj se meri stvarnost može odraziti u fikcionalnim svetovima književnosti pitanja su na koja pokušavamo da damo odgovor otkako je sveta i veka. Autor koristi građu iz stvarnog sveta za oblikovanje jednog fikcionalnog sveta, ujedno promišljajući o mogućim budućim scenarijima i o tome da li bi stepen distance između imaginacije i stvarnosti mogao u budućnosti biti u potpunosti anuliran ili barem sveden na minimum.

 U neformalnom razgovoru sa savremenom kanadskom književnicom Margaret Etvud, autorkom jednog od najpotresnijih distopijskih romana, čija se radnja odvija u okvirima izmišljene republike Galad, na pitanje da li pisac mora posedovati neke “proročke” sposobnosti da bi pisao o futurističkom društvu, čija se režimska pravila, nemili događaji i prećutno prihvatanje onog što vam se nameće naslućuju i u stvarnom svetu, dobila sam odgovor da posredi nije reč ni o kakvim natprirodnim moćima i proročanstvu, već o pretpostavkama do kojih sam autor dolazi, a koje zavise od širine  njegovog uvida u svet oko nas, sklonosti da tumači sadašnje događaje u skladu sa onim što mu je već od ranije poznato i da na osnovu toga predvidi one događaje koji su veoma izvesni u budućnosti.

                             

“Nisam opisala ništa što već negde nije bilo ili što se već negde nije dogodilo”, kaže Etvudova za Sluškinjinu priču, roman koji je objavila pre 36 godina, tačnije, 1985. godine, a čije se osnovne idejne premise, koliko god one delovale suludo, nezamislivo i van granica realnog, uočavaju u jednom naprednom i savremenom društvu čiji smo deo.

Kada ono o čemu smo čitali počne da se dešava u stvarnosti, ne možemo a da se ne upitamo koliko je od onoga što sto pročitali zasnovano na stvarnim događajima, odnosno, koliko su opisani događaji plodovi piščeve imaginacije i sposobnosti predviđanja. Dela u kojima pronalazimo suštinu stvarne slike sveta danas prepoznajemo kao bezvremena. Zato vredi o njima govoriti.

Mnogo je vrednih književnih dela koja na nesvakidašnji način govore o istoriji i pričama koje se ponavljaju. Moj izbor se ovoga puta sveo se na tri dela koja govore o epidemiji/pandemiji izazvanoj pojavom nekakvog (neobičnog) soja virusa koji je nepredvidiv i koji, odnoseći ljudske živote brzinom svetlosti, izvlači na površinu sva lica i naličja čoveka, zadirući u najdublje tmine ljudske duše:

1. Roman Kuga francuskog književnika i Nobelovca Albera Kamija prvi put je objavljen davne 1947. godine. To je delo u čijem je središtu pošast dvadesetog veka  - kuga – koja je zahvatila i stavila u karantin jedan grad u severozapadnom Alžiru, na obali Sredozemnog mora, i jedan  doktor koji je istrajan u borbi sa ovom bolešću.