Pisanje – šta, kome, kako, zašto?

Pisanje – šta, kome, kako, zašto?

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, u ovom blogu piše o motivacionim tehnikama koje primenjuje u nastavi pisanja.

Složićete se da je razvijanje produktivnih jezičkih veština (govora i pisanja) jedan od najtežih, ali i najzanimljivijih zadataka, kako za nas nastavnike, tako i za učenike. Pisanje naročito. Primetili ste da većina naših učenika ima otpor prema pisanju kraćih/dužih tekstova. Zašto? Da li zbog nepoznavanja same teme? Ili možda  ne vide smisao pisanja na zadatu temu? Ne znaju kome i zašto pišu? Strah od mogućnosti da će se „razotkriti“ koliko ne znaju i da će dobiti lošu ocenu?

Sigurna sam da vam je ovo poznato, ali da se ipak malo podsetimo.

Pisanje je proces koji se realizuje kroz nekoliko koraka:

  •  priprema za pisanje – veoma važan korak koji podrazumeva rad na modelu, izlistavanje ideja, istraživanje teme i/ili prikupljanje informacija;
  •  definisanje potencijalne čitalačke publike – kome se piše i ko će to čitati;
  •  pisanje prve verzije;
  •  planiranje i organizovanje;
  •  pisanje druge verzije;
  •  pisanje konačne verzije;
  •  objavljivanje.

Naravno, u zavisnosti od teme, vrste i složenosti teksta koji bi učenici trebalo da napišu, neki koraci se mogu preskočiti ili pak proširiti, ali se ne preporučuje izostavljanje objavljivanja, jer je to jedan od ključnih motivacionih faktora za učenike, naročito ako se ti radovi dalje koriste na časovima.

Tradicionalno, jedine osobe koje čitaju ono što učenici napišu smo mi, nastavnici. Međutim, kako ne bismo bili viđeni kao jedini „razlog“ pisanja, već kao neko ko pokušava da im pomogne da unaprede svoje veštine pisanja, važno je da se ono što učenici napišu nekako „publikuje“ i postane dostupno ostalim učenicima, roditeljima, drugim nastavnicima, nepoznatoj osobi u drugom gradu ili čak državi... Imejl može da se pošalje prijatelju, zar ne? Poster može da se postavi na vidno mesto u učionici ili holu škole i kasnije posluži kao nastavni materijal. Priče mogu da se sakupe i objave u zajedničkoj knjizi koja stoji u školskoj ili odeljenjskoj biblioteci, a na osnovu sakupljenih priča mogu se napraviti skečevi, igrokazi ili čitave dramske predstave.

Nama, nastavnicima, i dalje ostaje težak zadatak – rad na greškama i ocenjivanje. Zatrpani smo raznim obavezama i fakat nemamo vremena da se čestito ovim pozabavimo.  Puko podvlačenje i ispravljanje grešaka nema smisla ukoliko nije u funkciji onoga što očekujemo da naši učenici postignu. U smislu razvijanja i uvežbavanja veština pisanja, isprobala sam razne stvari, ali sugestije koje ću ovde navesti dale su najbolje rezultate. Pogledajte ih i prosudite sami da li je ovo ostvarljivo sa vašim đacima.

1) Pre nego što počnu da pišu, jasno im kažite šta želite da vam pokažu i toga se držite. Na primer, ako im kažete da napišu uzbudljivu priču o čudovištu koje su videli  u napuštenoj kućici u šumi na kraju sveta i da nećete obraćati pažnju na pravopis i gramatiku, držite se toga. Ocenite samo ideje, odnosno sadržaj teksta, bez obzira na pravopisne i gramatičke greške. S druge strane, možete zatražiti da napišu tekst na neku temu u kom želite da vidite da li znaju da koriste odgovarajuću jezičku strukturu. U tom slučaju, obratite pažnju samo na dogovorenu jezičku strukturu.

2) Ukoliko želite da vam pokažu sve (kreativnost, zanimljivost, dobru organizaciju teksta, jezičku tačnost...) dajte im dobar razlog za to - npr. tekst će biti objavljen u školskom listu,  vaš izveštaj o istraživanju biće objavljen na sajtu škole i sl. Imajući na umu složenost zadatka i potrebu da učenik bude motivisan od početka do kraja, moramo pažljivo da isplaniramo svoje učešće u ovom procesu.

Poželjno je unapred reći učenicima da će na tekstu raditi najmanje dva puta: prvi put, kada pišu sve što misle da treba, a mi ćemo obratiti pažnju samo na sadržaj (originalnost ideja, jasnoću izražavanja, redosled izlaganja, zanimljivost, bogatstvo detalja...) i drugi put, kada rade na delu teksta (npr. prvih 100 reči) i trude se da ga učine, jezički, što preciznijm i tačnijim. Ovo ćemo oceniti na već poznat način, ocenom od 1 do 5, u čemu nam mogu pomoći rubrike koje možete videti ovde.

Da li mislite da su ovo pravi načini da motivišemo svoje učenike da pišu? Mislite li da su rubrike prestroge? Imate li još neki predlog?

 

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions