Ispraviti ili popraviti - pitanje je sad?

Ispraviti ili popraviti - pitanje je sad?

Autor bloga je Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti. Mnogo vremena je provela jednom nogom u nemačkim školama, posmatrajući njihovu nastavu, a jednom u našim radeći u odeljenjima od 1. do 8. razreda. Sve vreme se bavi samoevaluacijom i introspekcijom, analizira svoje uspehe i greške, a u ovom blogu će sa vama podeliti svoje dileme o tome kada i kako treba korigovati jezik učenika.

Koliko ste vi kao nastavnici vezani za svoje, po pravilu, crvene hemijske olovke? Da li se uloga nastavnika često svodi na puko ispravljanje grešaka, koje će učenici neminovno napraviti? Ima li napretka učenika, ako ih ne ispravljamo na putu učenja? Svi mi sebi postavljamo manje ili više upravo ova pitanja. A čini mi se da su najviše aktuelna u nastavi stranih jezika. Izvesno je da će naši učenici na putu savladavanja stranog jezika praviti greške, ali ono što je neizvesno je kako, kada i koliko ih ispravljati. Postoje mnogobrojne studije, radovi, istraživanja na ovu temu, a opšti utisak je da se svi slažu da nema konačnog tačnog odgovora.

U svojoj petnaestogodišnjoj praksi predavala sam na raznim nivoima, različitim uzrastima i u raznim uslovima, te sam isprobavala razne taktike ispravljanja. Kada se radi o usmenom izražavanju, čini mi se da najbolje dugoročne rezultate daje popravljanje, a ne ispravljanje. Razlika je, iako naizgled u svega nekoliko slova, zapravo ogromna.

Ispravljanje (nem. Korrektur) znači da učenik odustane od onoga što hoće da kaže i potpuno preuzme nastavnikovu verziju, a popravljanje (nem. Reparatur) znači da nastavnik samo pruža pomoć u onome što učenik želi da formuliše.

Na osnovu reakcije nastavnika, ispravljanje se može još podeliti na:

  • ignorisanje greške,
  • signaliziranje neodobravanja (npr. odmahivanje glavom),
  • pomoć gde nastavnik reaguje unapred i „ispravlja“ pre nego što greška i nastane.

Ja sam uvek pobornik toga da je svrha jezika komunikacija, a da komunikacije ima i sa greškama. Meni je gramatika sredstvo za „poliranje izraza“, tj. gramatikom dovodimo komunikaciju do preciznijeg nivoa. Ali bez reči priče nema, a bez gramatike, tj. sa gramatičkim greškama je ipak ima.

A kako vi balansirate između ova dva važna aspekta učenja stranog jezika?

Odgovor na ovo pitanje predstavlja stav nastavnika prema ispravljanju ili popravljanju grešaka. Moje mišljenje je da je najvažnije poznavati svoje učenike i biti svestan njihove reakcije na ispravljanje ili popravljanje. Svaki učenik različito reaguje na ispravljanje nastavnika. Neki učenici zaista više vole da im se odmah ukaže na grešku, i to i kažu, dok neke to potpuno parališe, pa nakon što im je ukazano na grešku, ne mogu da nastave da pričaju. Zato je potrebno da zaista osluškujemo učenike i pružimo im individualan pristup, jer im time otvaramo put ka uspešnom učenju jezika i slobodnoj komunikaciji.

Kada se radi o ispravljanju pisanih grešaka, takođe postoje razne mogućnosti i teorije. Pre desetak godina hospitovala sam u jednoj osnovnoj školi u Ajsenahu (Nemačka). Tamo sam se susrela sa metodom opismenjavanja koja se zove „Schreiben lernen nach Gehör“. Što bi značilo da su deca u prvom razredu pisala onako kako su čula reči nemačkog jezika (njima maternjeg), a učiteljica ih nije ispravljala. Moram priznati da je meni to bilo šokantno i da sam svoje učenike, od početka procesa opismenjavanja, ispravljala kada bi napisali npr. Fater umesto Vater. Ipak, kažu da je ova metoda veoma uspešna u Nemačkoj i da deca kasnije nemaju problema da isprave greške i usvoje pravila. Moram priznati da i dalje nisam ubeđena u to. Ali biće da to ima veze sa mojim tradicionalnim školovanjem. Pedagoški gledano, pisano ispravljanje grešaka je smisleno, jer ne prekida dijalog ili tok govora i nudi mogućnost naknadnog komentarisanja, te se učenik može vratiti ovim ispravkama koliko puta želi i kada god mu je potrebno.

Šta vi mislite o ovome?

U svakom slučaju, ispravljanje ili popravljanje grešaka nikako ne sme biti tretirano kao kazna, već kao sredstvo za usmeravanje učenika ka cilju. Uvek treba imati na umu da i maternji govornici prave greške. Deca razvijaju maternji jezik isprobavanjem jezičkih izraza i usvajanjem pravila koja izvlače iz govora ljudi u svojoj okolini. Greške su normalan proces učenja, a naše ispravke su pomoć na putu zajedničkog uspeha.

 

 

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Dragana Jovanović
Dragana Jovanović Autor

Dragana Jovanović,  rođena 1976, diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, nemački jezik i književnost, gde je 2013. odbranila i master rad iz oblasti interkulturne kompetencije. Pohađala je mnoge kurseve stručnog usavršavanja u organizaciji beogradskog Gete instituta i PAD-a iz Nemačke. Provela je više nedelja hospitujući u nemačkim školama, a u Jeni je 2008. godine učestvovala na višenedeljnom seminaru za nastavnike nemačkog jezika. Kao profesionalni prevodilac i profesor nemačkog jezika i književnosti, već 15 godina radi u obrazovanju i aktivno prevodi za mnoge domaće i strane firme.

Sa brojnih putovanja, kao pratilac grupe tinejdžera na programima usavršavanja nemačkog jezika, najlepše utiske nosi iz Berlina i Beča. Kao trener je učestvovala u planskim igrama „Proširenje Evropske unije” u organizaciji nemačkih institucija i uz podršku Nemačke ambasade u Beogradu. Ipak, najbolje se oseća u učionici sa svojim đacima, gde istražuje nove mogućnosti nastave nemačkog jezika.

Dragana obožava životinje i volonterski se bavi zaštitom. U slobodno vreme čita knjige, kad joj ih iz ruke ne otima trogodišnja ćerka Helena.

©2014 - 2020 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions