Hoću u pretprošli vek!

Hoću u pretprošli vek!

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, ima veliko zadovoljstvo da ove godine po dvadeset i deveti put uđe u učionicu i pozdravi svoje đake 1. septembra. Nije mala stvar početi karijeru u jednom veku, a završiti je u drugom, ali ona žali što svoju nastavničku karijeru nije počela i završila pre dva veka jer joj se ponekad čini da je tada bilo lepše, uprkos  „spartanskoj” (kako je opisuje Dragan Mraović u svom osvrtu na roman i film „Šešir profesora Koste Vujića”) disciplini ondašnjih škola.

Drage koleginice i kolege!

Na samom početku želim da se ogradim i kažem da govorim isključivo u svoje ime, nikako u vaše ime ili bilo koga ko ima bilo kakve veze sa obrazovanjem.

Početak školske godine je tu. Jeste li spremni za uvođenje novina tipa školske uniforme, elektronski dnevnik i koječega drugog što nisam zapamtila jer intenzivno razmišljam o ove dve. Ja baš i nisam. Muče me neke teme i dileme, a najviše pitanje kako će ove dve novine suštinski uticati na kvalitet nastave, ponašanje učenika i roditelja, odnosno, kako će one podići nivo znanja i veština sa kojima će učenici izlaziti iz osnovne ili srednje škole. Da počnem od školske uniforme.

Kako je sadašnji ministar prosvete najavio, u škole se neće vratiti kecelje, jer su one simbol socijalizma, već se uvodi unificirana i mladalački zanimljiva školska odeća (polo-majice, prsluci, duksevi sa kapuljačom i sl.) koju deca i mladi i sada rado nose. Ovi prsluci deluju kao najpraktičnije rešenje. Ako se, na primer, odabere odgovarajuća, fluorescentna boja (narandžasta, zelena, pink…) i veličina, mogu da budu višestruko korisni. Učenici bi mogli da ih nose ne samo u školi, već i na putu od kuće do škole i obrnuto. Socijalne razlike bi tako bile manje vidljive i na ulici, a njihova bezbednost u saobraćaju bila bi veća. Vozači bi mogli lako da ih uoče i danju i noću. Zašto je bitna veličina? Da bi mogli da ih nose zimi preko jakne ili kaputa, a i preko debelih džempera u hladnim učionicama kojih itekako ima. A ako budu dva broja veći, mogu ih nositi više godina. Rešili smo pitanje socijalne nejednakosti što se tiče odeće.

Ali, šta ćemo sa obućom, markiranim i kineskim ili polovnim patikama i cipelama? Imam predlog za to –  uvesti odavno zaboravljene patofne ili natikače, pa da se deca preobuju u školi. I tu je višestruka korist – socijalne razlike manje vidljive, a i tetkice bi imale manje posla. Ne, ovo ipak nije dobar predlog. Deca rastu pa bi im te patofne ili natikače omalile i svake godine bacale roditelje u trošak da kupuju nove. Bolje su možda one medicinske navlake za obuću. Veličina nije bitna, a pošto nisu skupe, mogla bi država da ih donira. Ni one kapice ne bi bile loše. Tako se ne bi videle frizure. Ostaju nam samo još mobilni telefoni. Kako rešiti to? Možda izmisliti neke uniformne, univerzalne maske koje bi odgovarale svim tipovima telefona. Ne znam. Prelazim na pitanje elektronskog dnevnika.

Elektronski dnevnik je jedna vrlo praktična stvar za sve. Roditelji ne bi morali da dolaze u školu (većina ionako dolazi samo da vidi ocene), a nastavnici ne bi više morali da imaju otvorena vrata. Gde bi nam bio kraj kada bi se još uvele i elektronske pedagoške sveske sa unapred određenim parametrima za praćenje? Klik tamo, klik vamo i eto izveštaja o napredovanju učenika. Elektronska svedočanstva bila bi pravi hit. Zamislite da ne morate da ih pišete, već se pišu sama! I sama se potpisuju, overavaju i šalju automatski mejlom.

Možda mi s pravom možete reći da sam konzervativna i retrogradna jer ja, ipak, pripadam starijoj generaciji profesora. Pritom se prilično dobro snalazim u informacionim tehnologijama i koristim ih u nastavi, i još uvek svoj posao radim sa velikim entuzijazmom. Sve bi ovo meni bilo u redu kada bih videla neki suštinski doprinos kvalitetu obrazovanja uopšte. Sve bi mi bilo fantastično kada se ne bi zanemarivao ljudski faktor i kada bi gospoda u ministarstvu rešavala probleme pravim redom – motivisanjem nastavnika da daju sve od sebe da motivišu učenike da školu doživljavaju kao prijatno mesto gde će učiti za život, a ne za ocenu.

Isto tako mislim da postoje mnogo efikasniji mehanizmi da se roditelji na pravi način uključe u obrazovanje svoje dece. O tome ne bih sada. Možda neki drugi put. Nikakve uniforme, elektronski dnevnici i ostali bakrači to ne mogu da urade ako nemamo ljude koji će, pre svega, biti cenjeni i koji će od svoje plate moći pristojno da žive i izdržavaju svoju porodicu.

Ne znam da li sam u pravu, prepuštam vama da prokomentarišete i možda ponudite neko rešenje. Moramo da kažemo glasno i jasno šta mislimo. Slažete li se?
 

Kategorije:

Komentari (ostavite komentar)

srebrica-cica 30.08.2017. 13:57

U potpunosti se slažem s Vama. Radim skoro 20 god. I ja stalno eksperimentišem da deci nastava bude zanimljiva. Ali... Današnja deca prvo ne poštuju svoje roditelje pa onda i nas nastavnike. Ne cene ono što činimo za njih. NEPOŠTOVANJE autoriteta.

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions