Formativno ocenjivanje

Formativno ocenjivanje

U ovom blogu, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, želi da podeli svoje iskustvo u formativnom ocenjivanju i pokuša da navede čitaoce da, umesto da se muče formalnim „pisanijem” i vođenjem evidencije u pedagoškim sveskama, počnu da razmišljaju o strategijama formativnog ocenjivanja koje će biti suštinski korisne, ali i zabavne, kako njima tako i njihovim učenicima.

Formativno ocenjivanje odjednom je postalo nasušna potreba, toliko nasušna da se od nas traži da svakodnevno gubimo vreme i vodimo evidenciju o napredovanju svih učenika na jednom času, o njihovim jakim i slabim stranama, postignućima, itd.

Neka mi neko kaže kako će nastavnik koji svakodnevno (jer tako traže neki savetnici) popunjava rubrike opisnim ocenama imati vremena da sva ta pisanija ponovo pročita, izanalizira i koriguje svoju nastavu, odnosno isplanira odgovarajuću podršku učenicima kojima je ona potrebna. Suština formativnog ocenjivanja svodi se na formu – posedovanje odgovarajućih pisanih tragova o napredovanju učenika, a ne na unapređivanju nastave i učenja tokom nastavnog procesa.

Da ne dužim. Prelazim na suštinu: na strategije formativnog ocenjivanja koje će nastavnicima i učenicima brzo i lako obezbediti uvid u stepen znanja i razumevanja određene teme, a na osnovu čega će nastavnik moći bolje da planira svoje časove i tako pomogne svojim učenicima da bolje napreduju i sami steknu uvid u svoje napredovanje.

Četiri ćoška

Brz i lak „snimak” broja učenika koji razumeju/znaju ono što se radi. Nastavnik postavi pitanje i ponudi četiri odgovora – za svaki ćošak po jedan. Učenici odlaze u onaj gde misle da se nalazi tačan odgovor. Između ostalog, ova strategija je korisna i zato što ukoliko učenik izabere pogrešan odgovor i ode u pogrešan ćošak, verovatno neće biti sam i neće mu biti neprijatno. S druge strane, naučiće tačan odgovor ili će možda zatražiti dodatna objašnjenja.

Napred – nazad

Slično kao u prethodnom, nastavnik može da postavlja da/ne, tačno/netačno pitanja i kaže učenicima da skoče jedan korak unapred ukoliko je odgovor da, odnosno jedan korak unazad ukoliko je odgovor ne.

Šetnja galerijom

Nastavnik na zidovima učionice postavlja stanice (postere) sa određenim informacijama. Učenici idu od stanice do stanice, upisuju svoje ideje, komentare ili pitanja. Nastavnik može da „obradi” dobijene podatke i dâ svoje komentare ili odgovore na pitanja na istom ili narednom času.

Crveno i zeleno svetlo

Tokom određene aktivnosti, učenici u ruci drže karticu na kojoj je sa jedne strane nacrtan zeleni krug, a sa druge crveni. Dok prate, pokazuju zeleni krug ukoliko razumeju, a crveni ukoliko ne razumeju. Nastavnik zatim može da ih grupiše – u jednoj grupi su oni koji razumeju i kojima može da dâ dodatne zadatke za samostalan rad, a u drugoj su oni koje ne razumeju, a sa kojima može on ili neko od vršnjaka da radi i daje dodatna objašnjenja. Učenici kartice prave sami kod kuće.

Varijacija na ovu strategiju može da bude semafor gde imaju i žuto svetlo koje znači nisam siguran.

Grafiti (slično KWL chart)

Na zid se pričvrste četiri veća bela papira. Na prvom učenici pišu ili crtaju ono što već znaju o nekoj temi, na drugom ono što bi voleli da saznaju/nauče, na trećem sve ono što su saznali/naučili, a na četvrtom ono što im je ostalo nejasno. Grafiti ostaju na zidu nekoliko časova – od početka do kraja obrade neke teme. Informacije prikupljene na ovaj način imaju neprocenjivu vrednost: predstavljaju jasnu sliku o očekivanjima učenika, o onome šta su naučili i služe kao podsetnik nastavniku, kako bi znao na šta bi trebalo da se vrati ili obrati veću pažnju.

3-2-1

Na kraju časa, nastavnik traži od učenika da kažu ili napišu tri stvari koje su zapamtili, dve koje su im se svidele i jedno pitanje na koje žele odgovor na narednom času.

Izlazna/ulazna karta

Nastavnik na kraju časa postavi pitanje ili da neku reč u vezi sa temom. Učenici napišu odgovor na pitanje ili asocijaciju na zadatu reč na parčetu papira koji predaju prilikom izlaska iz učionice. Umesto ovoga, učenici mogu da napišu pitanje u vezi sa temom – nešto što nisu razumeli ili su delimično razumeli, ili bi hteli da saznaju više. Nastavnik od učenika može zatražiti da kod kuće napišu pitanje na parčetu papira koje će dati nastavniku kao ulaznu kartu na vratima učionice, a na koje će dobiti odgovor na času.

Da li mislite da su ove strategije korisne i izvodljive? Da li bi se svidele vašim učenicima? Da li verujete da ovakvo praćenje napredovanja učenika više doprinosi kvalitetu nastave od svakodnevnog zapisivanja i formalnog vođenja evidencije koja se od nas traži? Ne mislim da pisani trag o napredovanju učenika ne treba da postoji, ali ne na način koji nas iscrpljuje i frustrira.

Kategorije:
Ključne reči:

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 - 2020 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions