Jasmina Leleković, profesorka francuskog jezika, predlaže nekoliko aktivnosti sa simulacijom realnih situacija u nepoznatom gradu, kako bi se kod učenika razvijale komunikativne funkcije.

Kao avanturista i zaljubljenik u putovanja predlažem vam sledeću čaroliju. Zamislimo na trenutak da se nekim čudom spustimo u grad, negde u inostranstvu, bez kofera, ali sa dovoljnom količinom novca da sebi priuštimo najosnovnije za boravak. U ovoj čaroliji postavljam jedan uslov, a to je nepoznavanje lokalnog jezika. Neprijatno, zar ne?

Ova situacija sa padobrancem bi možda trebalo da nam bude pred očima kada se pripremamo za čas. Šta ja kao nastavnik treba da uradim, kako bi se učenik u realnom životu snašao u gorenavedenoj situaciji? Koje veštine treba da razvijam kod učenika, koja funkcionalna znanja? Kako da osmislim čas na kome bi učenici bili u situaciji sličnoj stvarnom životu?

Gordana Popović u ovom blogu govori o tome kako, radeći na jeziku, istovremeno svoje učenike priprema za život nakon škole.

Kad govorimo o obrazovanju u našoj zemlji, najčešća zamerka je što se i dalje vrednuje i ocenjuje sposobnost memorisanja informacija, dok se malo radi na sticanju i vrednovanju funkcionalnog znanja učenika. Zbog rada u srednjoj stručnoj školi rano sam odlučila da više vremena posvetim osposobljavanju učenika da komuniciraju na engleskom jeziku. Svesna da će se mali broj njih ozbiljno posvetiti izučavanju jezika, uvek sam gledala da obogaćivanju vokabulara i savladavanju jezičkih funkcija dam prednost u odnosu na perfektno znanje gramatike.

Taj pragmatizam će možda zasmetati jezičkim čistuncima ali, verujte, akademskom elitizmu u stručnoj školi nema mesta, pogotovo ne u onoj u kojoj ja radim.

Autorka bloga, Zorica Miladinović, nastavnica engleskog jezika koja godinama radi u osnovnoj školi sa učenicima od 1. do 8. razreda i uvek traži nešto novo, želi da pokaže kako učenici mlađih razreda mogu naučiti nove reči uz pomoć pokreta i vežbe koncentracije. U ovom blogu opisuje kako to izgleda.

Da li ste primetili da sve više dece ne može da izdrži da sedi mirno 45 minuta? Da li je i vama počelo da smeta kada nakon samo nekih desetak minuta od početka časa čujete komešanje, škripu i klackanje stolica, postavljanje pitanja tipa: „Mogu li da pijem vodu?”; „Smem li do toaleta?”… Nema slobodnog prostora iako ste se pripremili za čas. Šta nam to govori?

Svesni smo činjenice da deca ne troše svoju energiju kao što smo mi nekada činili. Svoje slobodno vreme koriste igrajući razne igrice na svojim računarima, tabletima ili telefonima. Motorika im je svedena na minimalne aktivnosti.

Ivona Ranđelović je profesorka engleskog jezika koja će sa vama podeliti najvažniju lekciju koju je naučila od svoje mentorke, Susan Hillyard, a u vezi je sa uslovima koji treba da budu ispunjeni da bi podučavanje stranog jezika bilo uspešno. Suzan insistira da tačnost, pre svega gramatička na kojoj se najčešće insistira, treba da zauzme tek treće mesto. Šta prethodi tačnosti, pročitajte u ovom blogu.

Tema ovog bloga mi se nametala više puta u poslednje vreme, manje-više u istom maniru, a odluka da o tome pišem pala je nakon sledećeg razgovora sa učenicom četvrtog razreda koja je nedavno prešla u našu školu i odeljenje kojem predajem:

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, ovoga puta želi da se pozabavi rešavanjem problema ponašanja učenika, kako iz ugla predmetnog nastavnika, tako i iz ugla odeljenjskog starešine. Naravno, piše o nečemu što je isprobala i što je dalo rezultate, a planira da to ponovo primeni već početkom drugog polugodišta.

Sigurna sam da smo svi mi bili u situaciji da više ne znamo šta ćemo sa nekim svojim učenicima – ne uče, ne donose pribor, prave čuda po školi, nedisciplinovani su i sl. Iscrpeli smo sve mogućnosti – razgovore, dogovore, pojačan vaspitni rad, ukore (koje ne volim, ali ih ipak ponekad dajem). Probali smo i da im ukažemo poverenje nekim zaduženjima kako bi bili važni i uvaženi. I ništa. Prođe nekoliko dana, oni opet urade isto. Zaboravili su šta su usmeno obećali.

Jednom prilikom, sasvim slučajno, na nekom seminaru čujem za nešto što se zove Bihevioralni ugovor. Nisam tada videla primer, pa mi je to zazvučalo nekako akademski, psihoterapeutski, poput ne znam ni ja kakvog dokumenta koji mora da sadrži superstručnu terminologiju.

Bez obzira na uzrast učenika, povremeno naiđemo na problem sa iskazivanjem vremena na engleskom jeziku. Možda naizgled sitnica u moru vokabulara i okeanu gramatike, ali nije za zanemarivanje, pogotovo ako se shvati više kao socijalna veština, a manje kao nastavno gradivo. Autorka bloga, Marija Jović Stevanović, profesorka engleskog jezika, predlaže neke konkretne aktivnosti na ovu temu.

Bez obzira na uzrast kojem predajem, povremeno naiđem na problem sa iskazivanjem vremena na engleskom jeziku. Možda naizgled sitnica u moru vokabulara i okeanu gramatike, po još uvek aktuelnom programu, ali nije za zanemarivanje, pogotovo ako se shvati više kao socijalna veština, a manje kao nastavno gradivo.

Budući da satove počinjemo aktivnije da izučavamo u četvrtom razredu osnovne škole, predlažem neke aktivnosti za ovaj uzrast:

Gareth Davies is a teacher, teacher trainer and storyteller based in South Wales. He specialises in telling traditional stories from around the world in the English Language Classroom.

We think of stories as being an activity for very young learners but effective storytelling can capture the imagination of students of all ages and help them fall in love with stories. I use traditional folk tales in all my teaching. This blog will look at how you can become an effective storyteller and how you can use stories in the language classroom.

Before you start, decide how you want to tell the story. There is nothing wrong with reading a story but if you can tell it rather than read it, then it is so much more interesting for the students because it allows the teller to improvise and include the students more.  It may seem daunting to learn stories but there are techniques that can help you.

U ovom blogu, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, želi da podeli svoje iskustvo u formativnom ocenjivanju i pokuša da navede čitaoce da, umesto da se muče formalnim „pisanijem” i vođenjem evidencije u pedagoškim sveskama, počnu da razmišljaju o strategijama formativnog ocenjivanja koje će biti suštinski korisne, ali i zabavne, kako njima tako i njihovim učenicima.

Formativno ocenjivanje odjednom je postalo nasušna potreba, toliko nasušna da se od nas traži da svakodnevno gubimo vreme i vodimo evidenciju o napredovanju svih učenika na jednom času, o njihovim jakim i slabim stranama, postignućima, itd.

Neka mi neko kaže kako će nastavnik koji svakodnevno (jer tako traže neki savetnici) popunjava rubrike opisnim ocenama imati vremena da sva ta pisanija ponovo pročita, izanalizira i koriguje svoju nastavu, odnosno isplanira odgovarajuću podršku učenicima kojima je ona potrebna. Suština formativnog ocenjivanja svodi se na formu – posedovanje odgovarajućih pisanih tragova o napredovanju učenika, a ne na unapređivanju nastave i učenja tokom nastavnog procesa.

Ivona Ranđelović je profesorka engleskog jezika u osnovnoj školi i smatra da previše ozbiljnog rada na gramatici i vokabularu kod učenika može imati suprotan efekat od očekivanog. Naši đaci su u tom uzrastu kada vole i žele da se igraju više od svega. Pa zašto im ne priuštiti to zadovoljstvo na samim časovima? Zašto se i mi ne bismo malo opustili uz koju društvenu igru? U ovom blogu Ivona će podeliti sa vama jednostavne, ali efektne aktivnosti za uvežbavanje ili obnavljanje gradiva.

Bliže se kraj prvog polugodišta, testiranje i pismeni zadaci, kao i (nezahvalno) formativno i sumativno ocenjivanje naših učenika. Ne radujemo mu se ni mi, ni oni, ali što se mora, mora se.

Zato, kada sve to prođe, poslednje nedelje januara dozvolite sebi da „pustite kosu”! (let one’s hair down engl.idiom = opustiti se, nastao je u ono vreme kada su žene tokom celog dana nosile svoju dugu kosu skupljenu u punđu i tek pred spavanje je puštale, što je verovatno predstavljalo veliko olakšanje). Isto savetujem i vama. Možete se opustiti zajedno sa učenicima igrajući neku od društvenih igara kojih ima na pretek.

Autorka bloga, Gordana Popović, od samog početka svoje profesionalne karijere radi u srednjoj stručnoj školi. U ovom tekstu govori o tome kako se bavi stručnim temama na svojim časovima.

Da li i vaši učenici vole kada mogu nečemu da vas nauče? Imaju li uopšte priliku za tako nešto? Nama koji radimo u srednjim stručnim školama to je savim normalna pojava kada obrađujemo stručne tekstove. Mogu vam reći da je pravo zadovoljstvo videti ih u toj ulozi. Često mi oni razjasne neke pojmove, procedure i uživaju u tome. Naravno, pravo učenje u učionici nikad i nije jednosmerna već dvosmerna ulica. Najlepše je kada učimo jedni od drugih.

Činjenica da oni o datoj materiji znaju više od nas ne bi trebalo da nas plaši. Nismo mi čuvari sveg znanja. Pored toga, rad na stručnim tekstovima je dobra prilika da i mi naučimo nešto novo. A učenici vole da pokažu da su u nečemu bolji od nas.

Autor bloga je Marija Jović Stevanović, profesorka engleskog jezika koja je zaljubljenik u tehnologije, naročito u jednostavne veb-alate koji su pomoć u radu. Takav jedan alat predstavlja vam u svom blogu.

Nova godina! Nova energija! Nova učionica! Dobro, možda ćete morati da pričekate na ovo poslednje. Pokušaću da vas utešim: nova virtuelna učionica!

Moje nedavno tehnološko otkriće oduševilo me je svojom jednostavnošću i praktičnošću, a delo je nastavnika Lorensa Kopersa. U nekoliko jednostavnih koraka i klikova, imate ključne alate za rad na jednom mestu za efikasniju organizaciju samog časa i to besplatno. O čemu se konkretno radi?

Suočena sa sve većim brojem inkluzivne dece u redovnoj nastavi, autorka bloga, Zorica Miladinović, nastavnica koja godinama radi u osnovnoj školi sa učenicima od 1. do 8. razreda, želi da podeli svoja iskustva sa kolegama i da kroz razmenu ideja formira neku vrstu formata koji će biti dostupan i koristan svim nastavnicima stranih jezika u nastavnom procesu.

Koliko vas je bilo suočeno sa problemom inkluzivnog rada? Koliko vas se osećalo bespomoćno kada je u pitanju rad sa decom ometenom u razvoju i da li ste smatrali da niste dovoljno stručni za to? Kako pomoći deci koja imaju poteškoća u savladavanju socijalnih, motoričkih ili verbalnih veština da nauče strani jezik? Sigurna sam da velika većina nastavnika slično razmišlja!

Najlakše bi bilo ignorisati slučaj i reći „pa mi nismo školovani za takav vid nastave”. Ipak, treba imati u vidu da su i deca sa poteškoćama u razvoju takođe željna pažnje, kao i da osećaju da su „deo tima”. Pa hajde onda jedni drugima da pomognemo idejama, materijalima za rad i primenljivim zadacima.

Jasmina Leleković, inspirisana primerom dobre prakse, piše o Mariji Jakšić, profesorki francuskog jezika iz Čačka, koja pozitivnom energijom i stvaralačkim radom pokreće učenike na aktivnost.

Pripremajući se za nastavu često koristim resurse na internetu. Kada sam nedavno tražila ideju kako da učenicima približim pravila izgovora francuskih glasova i čas učinim zanimljivijim, pronašla sam jedan video-klip o mačku Šaminjonu koji uči da čita. Zahvaljujući njemu, moji učenici su brzo savladali osnovna pravila, a ja sam upoznala koleginicu koja sa ogromnim entuzijazmom učenicima prenosi svoju ljubav prema francuskom jeziku.

Podržavajući primere dobre nastavne prakse, odlučila sam da napišem tekst o Mariji Jakšić, profesorki francuskog jezika u Osnovnoj školi „Akademik Milenko Šušić” u Guči.

Vojka Milovanović, profesorka francuskog jezika, daje svoje viđenje učešća profesora stranih jezika na proslavama Svetog Save.

Bliži se 27. januar i proslava srpskog prosvetitelja Svetog Save. Uvek je problem kako u proslavu uneti nešto novo, kako da se izbegnu klišei, kako da se izbegne ponavljanje već viđenog. Sveti Sava je tokom svog života radio na crkvenom i kultrunom prosvećenju srpskog naroda. Govorio je više jezika, putovao i dolazio u dodir sa različitim kulturama svog vremena.  Pored te verske komponente, veoma je važno to što je on bio učitelj, državnik i prosvetitelj.

Imajući sve ovo u vidu, profesori stranih jezika mogu doprineti da se, kroz ove svetosavske priredbe, čuje i vidi kulturno nasleđe države čiji se jezik uči.

Profesorka engleskog jezika, Marija Jović Stevanović, retko propušta priliku da novogodišnje dobro raspoloženje iskoristi da dodatno motiviše učenike i spoji igru, pesmu i produkte rada u cilju učenja. Ako ste i vi takvog duha, ali i ako niste, pročitajte u ovom blogu neke zanimljive i konkretne ideje.

Nova godinaaaaaa!!!! :) - Ovako je najčešće doživljavaju naši učenici. A šta je sa nastavnicima?

Nedavno sam na društvenim mrežama videla zanimljivu animaciju, koja savršeno ilustruje kako se nastavnici najčešće osećaju u ovo doba godine:

Ivona Ranđelović je nastavnica engleskog jezika koja stalno eksperimentiše i uvodi novine u nastavu, kako bi svojim učenicima olakšala usvajanje i učenje stranog jezika, s obzirom na to da ga uče samo 90 minuta nedeljno, a van škole ga slabo ili nimalo koriste. Ona se trudi da u nastavi primeni sva svoja znanja o različitim stilovima učenja (VAK), kao i znanja o muzici i drami, o čemu će govoriti u ovom blogu.

„Ponavljanje je majka učenja”. Ova sentenca kao da je stvorena za strane jezike, posebno za one jezike kojima su naši učenici veoma malo izloženi. Da se to ponavljanje ne bi svelo na suvoparno horsko ponavljanje za mnom i da ono ne bi izazvalo kontraefekat i odbojnost kod učenika, primenila sam neke od dramskih tehnika koje su takvu vrstu vežbe učinile zabavnom i efektnom.

OSEĆANJA I KONTEKST

Nastavnica engleskog jezika Mirjana Marušić Andžić, skoro je odustala od pisanja novogodišnjih odluka, dok nije rešila da se sama poigra idejama. U svom blogu sa vama deli ideje o tome kako da, uz male promene, čas u vezi sa novogodišnjim odlukama opet bude interesantan i vama i učenicima.

Za početak, važno je da pisanje novogodišnjih odluka započnete starom godinom. Pitajte učenike da se prisete godine koja je za nama. Tako ćete ih podstaći da pišu o novoj.

Neka zapišu šta je to u staroj godini bilo toliko dobro da bi želeli da se ponovi i u novoj. Koji su to doživljaji koje žele da zapamte. Obratite pažnju da ovo treba da bude samo kao podsetnik - jedna rečenica, fraza. Ipak ne pišu sastav na temu „Najlepši doživljaj iz prošle godine“. Dakle - „poseta zoo vrtu“ ili „poljubac sa Kaćom“.

Autorka bloga, Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika, govori o jednoj specifičnoj varijanti diktata koja omogućava učenicima da pored vežbe slušanja uče i kako da „hvataju” beleške.

Diktat, nekada nezaobilazan deo nastave stranih jezika, primenom komunikativnog pristupa izgubio je svoju nekadašnju poziciju. Danas se koristi sporadično, češće kad treba primiriti učenike nego kao način provere znanja. Možda grešim? Da li ga i u kojoj meri koristite? Ja retko, priznajem. Možda je ipak do mene? Neke druge vežbe slušanja su mi draže, a spelovanje uvek mogu da proverim kad učenici rade vežbu pisanja. Umesto diktata, radije koristim dictogloss.

Dictogloss je aktivnost koja delimično podseća na pravi diktat. Razlika je u tome što učenici ne treba da zapišu svaku, već samo ključne reči na osnovu kojih će kasnije rekonstruisati originalni tekst. Za ovu aktivnost može se upotrebiti bilo kakav kraći tekst. Ipak, potrudite se da vašim učenicima bude zanimljiv i podsticajan za neku usmenu ili pismenu aktivnost koja će uslediti.

Bliži se kraj školske godine, a sa njim i vreme kada moramo proveriti koliko su naši đaci naučili. Kako bi provera znanja prošla bez stresa, Jasmina Leleković, nastavnica francuskog jezika u OŠ „14.oktobar” u Bariču, predlaže kratke vežbe za obnavljanje i sistematizaciju vokabulara, koje su učenicima zanimljive, a veoma su efikasne.

Na koji način motivišemo i pokrećemo učenike da neku reč zapamte i vizuelno, ali i auditivno i rukopisno? Da li su mali rečnici koje smo mi pravili kada smo bili učenici bili potpuno beskorisni?

Metodičari naglašavaju da izolovano učenje značenja reči ne donosi veliku i trajnu korist onome ko uči strani jezik. Složićete se da je i učenicima dosadno da nešto uče napamet. Dobro osmišljena vežba, kroz situaciju u kojoj se neka reč koristi, trebalo bi da bude osnov svakog časa stranog jezika. Međutim, ako se naučeno ne obnavlja i ne koristi, brzo se zaboravi.

Autorka bloga je Zorica Miladinović, nastavnica engleskog jezika koja godinama radi u osnovnoj školi sa učenicima od 1. do 8. razreda i uvek traži nešto novo, želi da pokaže kako sami učenici mogu da obrade određenu lekciju, a da se to ne svede na klasično čitanje i odgovaranje na pitanja. U ovom blogu ona daje primere o tome kako „prodrmati” tinejdžere i zainteresovati ih za rad.

Kako motivisati osmake da rade određeni tekst iz udžbenika, a dа se to ne svede na dosadno čitanje, prevođenje i analizu teksta. Naravno, potrebno je usvojiti određeni vokabular ili gramatičke jedinice i učenici će takav način rada prihvatiti, ali ne zato što žele već zato što moraju. Deo učenika će tada aktivno učestvovati, deo učenika će se povremeno uključivati u rad, a većina će gledati na sat i u mislima biti ko zna gde. Gde je samostalno usvajanje gradiva?

Kad god pogledam u neke, meni dosadne lekcije, uvek se zapitam može li čas izgledati drugačije?

Bliže se praznici pa je profesorka francuskog jezika, Vojka Milovanović, odlučila da za decembarsko izdanje bloga piše o aktivnostima na časovima francuskog jezika u vezi sa novogodišnjim i božićnim praznicima.

Već krajem novembra počinjem da razmišljam kojim aktivnostima da obeležim Novu godinu i Božić sa svojim učenicima na časovima francuskog jezika. Mislim da je važno da se u ovom periodu učenici upoznaju sa običajima naroda čiji se jezik uči, koji su vezani za ove praznike i naravno, da se napravi paralela sa našim običajima.

Pored tradicionalnih pesama koje se pevaju za ove praznike, učenicima je zanimljiva i hrana koja se jede u takvim prilikama. Ovo je odlična prilika da se učenici upoznaju sa različitim vrstama namirnica i načinima pripreme hrane. Učenici sa višim nivoom poznavanja jezika mogu napraviti i male kuvare sa receptima hrane koja se tada jede, a da bi se izbeglo prepisivanje recepata sa interneta, francuske recepte bi trebalo, na času, prevesti na srpski, a srpske recepte na francuski uz ilustraciju koju prave sami učenici na osnovu fotografija ili sa fotografijama preuzetim sa interneta, što zavisi od forme kuvara. Ovi se recepti mogu postaviti na blog ili sajt škole, a mogu se predstaviti i u formi postera ili panoa.

Profesorka engleskog jezika, Ivona Ranđelović, je jedna od onih nastavnika koji uviđaju važnost osposobljavanja naših učenika da postavljaju pitanja - da preispituju svet oko sebe, pojave i odnose u društvu, sebe same. U ovom blogu pročitajte kako ona motiviše svoje učenike da kritički i kreativno misle.

Da li nekad uhvatite sebe kako vodite jednosmernu komunikaciju sa vašim učenicima kao da ste vi jedini koji postavlja pitanja, a učenici jedini koji odgovaraju? Da li vam se dešava da lekciju završite sa „Ima li pitanja?” i niko ne podigne ruku? Ukoliko je tako, evo primera iz moje lične prakse koji menjaju smer pitanja i odgovora i u kojima je uloga ispitivača predata učenicima, kako bi oni kritički počeli da preispituju ne samo ono što se radi na času, već i svet koji ih okružuje.

O meni

Ovu aktivnost uglavnom radim na početku školske godine kada se po prvi put upoznajem sa nekim odeljenjem. Učenicima ponudim simbole ili brojeve iza kojih se krije neka informacija o meni. Njihov zadatak je da postavljaju „da/ne” pitanja: Da li imate 38 godina? Ne. Da li nosite broj cipela 38? Da! Učenici mogu da rade i u paru i pogađaju koje se informacije kriju iza brojeva i simbola koje su jedni drugima zadali, a za domaći zadatak mogu uraditi ovako nešto.

Mirjana Marušić Adžić 13 godina radi kao nastavnica u školi sa svim uzrastima, a Dan jezika organizuje već 10 godina. Obožava pozorište i sama je član jednog amaterskog, pa joj scenski nastup nije problem. Takvo iskustvo prenosi na decu i rado organizuje manifestacije u školi. U nastavku pogledajte šta sve možete pripremiti u svojoj školi za Dan jezika, ali i druge manifestacije.

26. septembar je značajan datum za nastavnike stranih jezika, jer se tada obeležava Evropski dan jezika, a to je prilika za vannastavne aktivnosti koje učenici vole i jedva čekaju.

U našoj školi se Dan jezika obeležava od 2007. godine. Koleginica i ja, vrativši se iz Engleske, sa usavršavanja, pune entuzijazma i novih ideja, rešile smo da organizujemo prvi Dan jezika u našoj školi. Prvo je bilo stidljivo, sa par idejica, pesmica i slično. Ali od 2009. godine, taj datum je postao nezaobilazna manifestacija u školi i od tada je interesovanje učenika sve veće i jedva čekaju da se pokažu.

Autor bloga, Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika u Poljoprivredno-hemijskoj školi u Obrenovcu, govori o ponovo aktuelnom problemu vršnjačkog nasilja u školama, o tome što mi možemo da učinimo kako bismo razvijali empatiju kod svojih učenika i gde se mogu naći odgovarajuće ideje i materijali za rad.

Ovih dana smo ponovo zgroženi snimcima i novinskim napisima o vršnjačkom nasilju u našim školama. Svako od nas sigurno ima svoj stav o ovoj, nažalost, sve češćoj pojavi. Bez namere da se bavim analizom uzroka i upiranjem prsta u odgovorne, osvrnula bih se na ono što mi možemo da učinimo kako bismo učenicima ukazali na posledice takvog ponašanja i razvili empatiju kod njih.

Verujem da su se mnogi od vas bavili, a bave se i dalje ovom temom. Vršnjačko nasilje nije ništa novo, ali je svakako eskaliralo poslednjih godina. Po pravilu je to tema o kojoj deca i tinejdžeri nerado govore, naročito kada su žrtve ili svedoci nasilja. Na nama je da ih pažljivo odabranim rečima, te odgovarajućim pripremljenim nastavnim materijalom i aktivnostima podstaknemo na diskusiju. Treba im omogućiti da se na njima prihvatljiv način izraze: crtežom, porukom, prezentacijom, video-klipom koji će sami osmisliti i snimiti... Iako će Nedelja borbe protiv vršnjačkog nasilja (13-17. novembar) do ovog izdanja biti za nama, nikad nije kasno da se ovim problemom pozabavite na svojim časovima. Ideje i gotove materijale možete lako pronaći na internetu.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, nastavnica engleskog jezika koja voli grupni rad na času, ali i izazove koje on donosi.

Prednosti grupnog rada na času su nesumnjivo brojne. Osim što učenike podstičemo na saradnju i timski rad, pružamo im mogućnost da zajedničkim radom ostvare određenu ideju, da svaki član grupe da svoj doprinos, onako kako to najbolje ume, a istovremeno stvaramo atmosferu u kojoj učenici mogu da uče jedni od drugih. Čini se da ovakav oblik rada ima mnogo više prednosti u odnosu na ostale, ali najveći problem nastaje kada ovakav način rada treba oceniti. Kako to postići, a da nijedan član grupe ne bude „oštećen“?

Grupe možemo da podelimo tako da ih čine učenici istog nivoa postignuća i da svakoj grupi prilagodimo težinu zadatka. Samim tim je i ocenjivanje lakše. No, takva podela, po meni, ne treba da bude previše česta, jer ne stvara uvek podsticajnu atmosferu. Kada grupa nije homogena, manje uspešni učenici mogu da uče od uspešnijih, a da svoj doprinos grupi daju na neki kreativan, njima blizak način i u skladu sa svojim mogućnostima. Međutim, uspešniji učenici lako mogu biti demotivisani, ukoliko osete da je sav teret na njima i da su glavni, a nekada i jedini nosioci zadate aktivnosti, a još više ukoliko se jedna ista ocena dodeli celoj grupi. Tada je još veći teret na nastavniku, jer treba pravično da oceni angažman svih u timu.

Blog piše Marina Кopilović, profesorka engleskog jezika koja se grozi bilo koje vrste nasilja, a naročito onog koje se dešava među decom i omladinom – vršnjačkog nasilja – koje, umesto da se smanjuje, eskalira neverovatnom brzinom i postaje svojevrstan način zabave i razonode.

Sigurna sam da ste svi bili svedoci nekog oblika nasilja u školama u kojima radite. Isto tako, sigurna  sam i da se u vašim školama preduzimaju odgovarajuće mere za prevenciju nasilja. Ako izuzmemo količinu nasilja kojoj su deca izložena putem medija ili u svakodnevnom životu (u porodici, lokalnoj zajednici, na ulici, u prodavnici, u autobusu…), šta je to što dodatno podstiče takve modele ponašanja? Odakle toliko nezadovoljstvo i potreba da se bilo ko maltretira?

Prestala sam da verujem i u programe čiji je cilj razvijanje komunikacijskih i socijalnih veština kod dece jer ne vidim nikakav boljitak na globalnom planu. Samo tu i tamo, sporadično. Čini mi se da su rezultati čak i kontraproduktivni.

Vojka Milovanović, profesorka francuskog jezika daje mali osvrt na višejezičnost i njen značaj, proslavu Evropskog dana jezika, kao i na saradnju među školama, a pre svega govori o razvijanju ljubavi prema francuskom jeziku.

Evropski dan jezika obeležava se od 2001. godine. To je bila Evropska godina jezika koju su organizovali Savet Evrope i Evropska unija. Cilj je bio promovisanje jezika i jezičke raznolikosti, a u obeležavanje Evropske godine jezika tada su se uključile sve države Evropske unije. Odlukom Saveta Evrope, 26. septembar proglašen je i zvanično za Evropski dan jezika.

Promocija višejezičnosti i isticanje bogatstva jezika predstavlja jedan od mostova razumevanja među ljudima. Još u latinskom nailazimo na poslovicu „Quot linguas calles, tot homines vales“ – „Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš“.

Autor ovog bloga je nastavnica engleskog jezika, Ivona Ranđelović, koja u poslednje vreme rado i često koristi jezičke igre u nastavi, što ranije nije bio slučaj. Pročitajte zašto. 

Nedavno sam pohađala seminar u vezi sa razvijanjem socijalnih veština u školi i jedna od veština koju smo uvežbavali bila je „nauči da prihvatiš poraz”. Odmah me je podsetila na situacije sa kojima sam se susretala u svojoj dugogodišnjoj karijeri, a u vezi su sa timskim jezičkim igrama.

Na početku sam takve igre igrala, ali nerado jer su najčešće imale takav epilog da mi je polovina učenika potišteno jadikovala, dok je druga skakala od sreće. S godinama, razlog za izbegavanje istih bio je još veći jer su izlivi radosti i besa kod učenika bivali sve intenzivnijii – pobednici su zadirkivali gubitnike, a ovi su uzvraćali istom merom, što bi izazvalo još više negativnih emocija koje su onda iskaljivali na nedužne klupe ili na sveske i knjige koje bi velikom silinom završile na podu. Neretko bi se svađa nastavila i nakon časa.

Jasmina Leleković, nastavnica francuskog jezika i dugogodišnji odeljenjski starešina, govori o suštini nastavničkog poziva iz njenog ugla, o "dominaciji" znanja, ali i o činjenicama koje učenici ne bi trebalo da znaju, o problemima i brigama sa kojima se nastavnik svakodnevno suočava.

Radnja ovog bloga slučajno počinje u petak, kada me je pre nastave posetila grupa bivših učenika, prilično radosna i prijateljski raspoložena deca, već tinejdžeri. Završili smenu pa došli da se hvale, da podele utiske iz novih škola, da se okupe u školskom i da posete razredne i bivše nastavnike, sada nas oslovljavajući sa profesore/profesorka.

Pitam za opšti utisak, a oni uglas: „dominiramo” iz francuskog i srpskog, hvala Vam što ste imali strpljenja, znamo mnogo, profesori nas hvale. Bili su dovoljno uviđajni, pa me upitaše kako sam i kakvi su mi novi petaci. Malo sam zastala, zamislila se i rekoh samo, ima vremena, videćemo. Dok su oni otrčali do gorepomenute nastavnice srpskog, pomislih šta sam poželela da im kažem, a nisam.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, nastavnica engleskog jezika u osnovnoj školi i ljubitelj video-zapisa i filmova generalno. U eri „Jutjubera” rado koristi YouTube u nastavi, o čijem bi se potencijalu mogao napisati ne članak, nego možda čak i knjiga.

„U moje vreme„ nije bilo YouTub-a, ovog dragocenog alata koji je bacio televiziju u drugi plan, bar kada su najmlađi u pitanju. Mnogi od njih prve reči nauče upravo preko ove platforme, na telefonima svojih roditelja, a neki se kasnije usude da postanu „Jutjuberi”. Koliko je ovo opravdano, tema je za neku drugu priču, ali možemo li mi nastavnici da nenametljivo primenimo YouTube u nastavi? Sledi nekoliko praktičnih ideja.

1) Razvijanje veštine slušanja – Učenici slušaju pesmu, video-zapis, a zatim rade konkretne pismene i usmene aktivnosti. Video čak ne mora ni da bude prisutan, ukoliko smatrate da skreće pažnju učenicima, možete se osloniti samo na audio-zapis. Meni i učenicima je naročito zanimljivo kada ne prikažem video, a učenici imaju zadatak da na osnovu zvuka pogode šta se dešava. To koristim kada želim da uvedem učenike u temu časa, recimo prikazom snimka utakmice, ako je nastavna tema sport, ili snimka sa zvucima životinja, ako je tema životinjski svet.

Tražeći odlomke iz književnih dela za rad na časovima francuskog jezika sa učenicima osnovne škole, Vojka Milovanović, profesorica francuskog jezika, je uočila da toga nema u aktuelnim udžbenicima stranih autora. U ovom tekstu daje svoje viđenje ovog problema i nudi rešenja, kroz primere iz prakse.

U nekoj od poslednjih reformi školskog sistema kod nas, nastavnicima je omogućeno da biraju udžbenike po kojima će raditi, a na repertoaru je, pored skromne ponude udžbenika naših autora, široka lepeza udžbenika stranih autora.

Pored živih boja i veselih likova, koji deci treba na zanimljiv način da približe jezik, uočava se da u stranim udžbenicima za osnovnu školu nema književnih tekstova zemlje čiji se jezik uči. Pretpostavka je da su autori ostavili nastavnicima slobodu izbora kada je reč o književnosti naroda čiji se jezik uči.

Autor bloga je Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika u Poljoprivredno-hemijskoj školi u Obrenovcu. U ovom tekstu govori o tome kako svoje dve ljubavi, ljubav prema engleskom jeziku i prema muzici, deli sa svojim učenicima u želji da im olakša i ulepša učenje jezika, a saznaćete i kako možete iskoristiti pesme stranih izvođača u svojoj praksi.

Kada me neko pita otkud ljubav prema engleskom jeziku, obično kažem da je do nje došlo posredno, preko moje prve ljubavi – muzike. Oduvek sam volela da pevam, a engleski sam zavolela i pre nego što sam počela da ga učim, zahvaljujući pop i rok pesmama koje sam uz stariju sestru slušala od malena. Jedna od meni najdražih pesama iz tog perioda bila je „Money, money, money” grupe Aba. Kako sam samo želela da znam reči te pesme da bih mogla da je pevam!

Posle ove kratke ispovesti, sasvim je jasno da pesme stranih izvođača rado koristim u nastavi. Na moju sreću, postoje i objektivni razlozi za njihovu upotrebu, kako lingvistički, tako i socijalni, kulturni, emocionalni i saznajni. Učenici su izloženi autentičnom jeziku koji im omogućava da nauče nove reči i  izraze, pravilan izgovor i intonaciju, da uoče primenu gramatičkih struktura, kao i da se upoznaju sa kulturom raznih nacija. Popularne pesme su neretko i društveno angažovane pa se mogu koristiti kao podsticaj za razgovor o nekim problemima savremenog društva.

Marini Kopilović, profesorki engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, nije jasno zašto neke njene kolege stavljaju znak jednakosti između udžbenika i Nastavnog plana i programa. U ovom tekstu sa vama deli neka svoja zapažanja i stavove i poziva vas da ih prokomentarišete.

Dugo sam razmišljala da li uopšte da načinjem ovu temu i da li ima svrhe pokretati ovo pitanje. Odlučila sam da to ipak učinim jer zapravo, pišem o postupku, o pojavi sa kojom se nikako ne slažem. Kako biste razumeli šta me je naljutilo i nateralo da se oglasim, ukratko ću vam opisati jedno svoje iskustvo, iako ih ima više.

Prošle školske godine, prijateljica me je zamolila da pomognem njenoj devojčici (u pitanju je dete koje bilo sedmi razred) oko nečega što ne razume, a hoće da popravi ocenu koju je dobila na pismenom zadatku. Dete vredno, pametno, odgovorno…

Draganu Jovanović, master profesorku nemačkog jezika i književnosti, oduvek je zanimalo kako funkcioniše nastava u nemačkim školama. Dragana je više puta imala prilike da duže vreme boravi u osnovnim i srednjim školama u Nemačkoj. Iskustva koja je tamo stekla podelila je sa vama u ovom tekstu.

Kada sam pre desetak godina hospitovala u jednoj nemačkoj osnovnoj školi, prvi put sam videla takozvano učenje po stanicama odnosno – Stationenlernen. Kod nas je ova metoda manje poznata i ne koristi se tako često, iako je veoma korisna, naročito kada se radi sa decom različitih sposobnosti i različitog znanja, a takva su uglavnom sva prosečna odeljenja.

U katalogu ZUOVA za stručno usavršavanje školske 2014/15. i 2015/16. u ponudi je bio seminar pod nazivom Metoda učenja po stanicama u nastavi nemačkog jezika. Kada sam na internetu malo istraživala temu učenje po stanicama, uglavnom su mi izlazile stranice koje imaju veze sa učenjem nemačkog jezika. Ova metoda se u našim školama, sudeći po rezultatima Google  pretrage, malo koristi u nastavi drugih predmeta, iako sam sigurna da se može primeniti skoro u svakom.

Autorka ovog bloga je Marina Kopilović (ista ona koja žali što nije živela i radila pre dva veka), profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac“ u Beogradu. Poznata je po tome što ne voli da se bavi formom, već suštinom, što u školskoj dokumentaciji nikada ne piše ono što ne razume i što zasigurno neće realizovati u praksi. Ima običaj da postavlja pitanja i dosađuje sve dok ne shvati smisao pojedinih zahteva, ponekad ne posluša, ali uvek preuzima odgovornost za svoju neposlušnost.

Ovih dana, koleginice i kolege koji predaju strani jezik dobile su informaciju da su usvojeni opšti standardi postignuća za kraj osnovnog obrazovanja za strani jezik i da je Pravilnik o istim već stupio na snagu. Zvanično, preko društvenih mreža ili na neki drugi način. Nebitno.

Kao iskazi „o temeljnim znanjima, veštinama i umenjima koje učenici treba da steknu do određenog nivoa u obrazovanju” , oni su veoma važni i korisni. Ako imamo na umu da formulacije standarda opisuju šta učenik zna, može i ume da (u)radi, oni bi trebalo da nam pomognu u kvalitetnijem planiranju i realizaciji nastavnog procesa, pod uslovom da ih razumemo. Slažete li se?

Vojka Milovanović, profesorka francuskog jezika, piše o tome zašto je dobro da časovi stranog jezika počnu igrom i daje primere zanimljivih igara za uvežbavanje izgovora, brojeva i pisanja.

„Treba da se igramo kako bismo postali odgovorni i ozbiljni” – Aristotel

U svom Rečniku didaktike francuskog jezika, Žan Pjer Kik definiše igru kao jednu od aktivnosti u učenju koja ima zabavni, ludički karakter. Igra je, prema njegovoj definiciji, određena pravilima, a koristi se da bi kod onih koji je praktikuju izazvala i osećaj zadovoljstva i prijatnosti pri učenju. Učenici lakše komuniciraju kroz igru i na taj način uče kako da rešavaju probleme, razvijaju svoju kreativnost, ali i donose odluke. Kada kao cilj igre postavimo učenje, onda se pred učenikom nalazi čitav niz jezičkih i komunikativnih izvora, koje on kreativno koristi kroz saradnju sa drugim učenicima (Kik, 2003:160).

Autorka bloga je Marija Jović Stevanović, nastavnica engleskog jezika, koja odnedavno ima još jednu važnu ulogu. Marija je mentor mladoj profesorki engleskog jezika, svojoj bivšoj učenici, u sklopu jednogodišnjeg programa stručne prakse i u svom blogu pruža osvrt na ključne aspekte mentorskog rada i izazova koje on nosi.

Sećate li se kako vam je bilo prvog dana ili prve nedelje na poslu nastavnika? Kako ste se snašli sa pripremanjem za čas, popunjavanjem dnevnika i, još bitnije, prilagođavanjem gradiva i kriterijuma ocenjivanja?

Činjenica je da niko od nas nakon fakulteta ne uđe potpuno spreman u učionicu u ulozi nastavnika i potrebne su godine učenja, kroz praksu naravno, kako bi se savladala veština podučavanja, ali i vođenje dokumentacije, saradnja sa učenicima i roditeljima itd. I danas se sećam kada su me prvi put obavestili da imamo sastanak aktiva (današnjeg stručnog veća). Moja prva reakcija je bila: ,,Izvinite, šta je to aktiv?”.

Ivona Ranđelović je nastavnik engleskog jezika koja se stalno trudi da motiviše nemotivisane i usmeri njihovu pažnju tamo gde ona želi – na jezik kojem ih podučava. A to radi na najrazličitije načine uz pomoć minimalnih resursa. U ovom blogu govori o uptrebi lopte kao moćnog sredstva za postizanje jezičkih, a i vaspitnih ciljeva.

Lopta - imenica, ženski rod; 1) omiljena igračka među decom počevši od ranog detinjstva, pa sve do kasne adolescencije, a često je obožavaju i u zrelim godinama (doduše, češće preko ekrana za vreme utakmice, nego u rukama, prim.prev.); 2) veoma efikasno i jeftino didaktičko sredstvo; 3) igračka koja može biti opasna po prozore i bilo šta lomljivo u zatvorenom prostoru, osim ako je sunđerasta i manja.

Da li ikada koristite loptu u nastavi i koliko često? Ja kad god želim da unesem neku promenu ili animiram uspavane učenike, ponesem loptu na čas. Varijante za njeno korišćenje u obrazovne svrhe su brojne, a u ovom blogu podeliću one koje su kod mene u nastavi jezika imale sledeće rezultate:

Jasmina Leleković, profesorka francuskog jezika u OŠ „14. oktobar” u Bariču, iznosi svoje viđenje upotrebe pametne table, modernog nastavnog sredstva, koje može da obogati nastavu stranog jezika.

U knjizi „Škola” Jasminke Petrović (izdanje Kreativnog centra) nalazi se zanimljiva ilustracija Dobrosava Boba Živkovića koja prikazuje nastavna AKO sredstva: kasetofon, ako ga nisu ukrali, krede, ako ih je redar uzeo od tetkice, grafoskop, ako nije na popravci… uz napomenu da se TV, video i kompjuter nalaze u zbornici i koristi ih nastavnik opštetehničkog, ako ume. Na opšte zadovoljstvo mojih koleginica i mene, kada je interaktivna tabla „ušetala” u kabinet za strane jezike, sve ovo AKO otišlo je u zaborav i svelo se na jedno AKO, ako bude bilo struje.

Interaktivna tabla spada u red didaktičkih medija, a funkcija joj je da podigne kvalitet obrazovanja. Da li je to svemoguće nastavno sredstvo ili samo pomodarstvo, i to veoma skupo, pokazaće vreme. Sa stanovišta praktičara i s distance od nekoliko godina korišćenja iste, mislim da je istina negde između.

Autorka bloga je Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika u srednjoj stručnoj školi. U ovom blogu videćete kako možete adaptirati udžbenik koji koristite. Neke od prikazanih ideja prezentovala je Peni Ur na onlajn kursu „Course materials: Design, Selection and Use”.

Tokom svoje dugogodišnje karijere imala sam priliku da koristim udžbenike raznih izdavača. Neki su mi bili nametnuti, neke sam birala sama. Vrlo brzo sam shvatila da, bez obzira na to koliko je kvalitetan, nijedan udžbenik ne odgovara u potpunosti potrebama mojih učenika. Zato sam ih nekad prilagođavala, dok dodatni materijal koristim redovno u svojoj praksi. Pronalaženje dodatnog materijala i ideja sad je jednostavnije nego ikad. Internet je preplavljen blogovima i radovima nastavnika iz celog sveta, a da ne govorim o video-zapisima koji su nam dostupni. Zato, po mom mišljenju, mnogo veći izazov predstavlja nalaženje načina da postojeći materijal učinimo zanimljivijim i inspirativnijim za učenike. I ne samo to, raznovrsnijim vežbanjima im omogućavamo da na kreativniji način savladavaju jezik koji uče.

Prateća vežbanja uz tekstove, bilo da je reč o vežbama razumevanja ili govornim vežbama, uglavnom su kvalitetna i raznovrsna. Međutim, retko kad služe kao polazna osnova za vežbu pisanja. Jedna od tehnika koju možete primeniti je lična reakcija učenika na pročitan tekst. Zatražite od učenika da sastave pitanja za autora ili neki lik iz teksta. Ta pitanja, na primer, mogu da se odnose na informacije koje su izostavljene iz teksta. Ova tehnika zahteva, pre svega, dobro razumevanje teksta, ali i dozvoljava učenicima da pokažu kako reaguju na tekst, likove i autora, dok nama omogućava da vidimo šta je to što je ostavilo najjači utisak na njih, kao i šta je to što ih zanima.

Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika, već petnaest godina radi kao nastavmik u osnovoj školi i, kako vreme prolazi, sve više se okreće nastavnim novotarijama kojima osvežava nastavu i približava je svojim učenicima.

Nove tehnologije su nam otvorile neslućene mogućnosti. Neke su malo zastrašujuće, neke su nam potpuno strane, dok nas neke prosto mame da se odmah bacimo na posao.

Ja sam veliki fan kompjutera, a preko interneta dišem. Znam, znam… i mama mi je stalno govorila da izađem da se „igram sa drugom decom”, ali ja jednostavno uživam u digitalnom svetu. I što bi rekli Englezi: „The Skype’s the limit!” Ili beše „The sky’s the limit?” Hm? U svakom slučaju, tema ovog teksta je Skajp i njegova primena, kako u individualnoj nastavi tako i u odeljenju.

Zoran Jelesijević već godinama radi sa učenicima mlađih razreda osnovno škole. Na tom uzrastu učenici su još uvek vrlo raspoloženi za učenje, ali je za njega najbitnije da ih motiviše da zavole engleski jezik.  U ovom tekstu je opisao nekoliko aktivnosti kojima to postiže.

U jednom od ranijih tekstova sam pomenuo Zlorana. Ukoliko niste zapazili taj detalj, on je moj zli alter ego i izbija iz mene u trenucima kada je potrebno upravljati učenicima. On će se javiti i u ovom tekstu, ali mislim da ću vas upoznati i sa prijatnom stranom moje ličnosti, jer je upravo ona najbitnija za temu ovog teksta – MOTIVACIJU učenika nižih uzrasta.

Kada sam pisao prvi „nacrt” ovog teksta, odgovor na ovo pitanje mi je otišao u pogrešnom smeru. U onom istom smeru gde smo mi, nastavnici, učitelji i roditelji naučeni da idemo, ka ocenama.

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, ima veliko zadovoljstvo da ove godine po dvadeset i deveti put uđe u učionicu i pozdravi svoje đake 1. septembra. Nije mala stvar početi karijeru u jednom veku, a završiti je u drugom, ali ona žali što svoju nastavničku karijeru nije počela i završila pre dva veka jer joj se ponekad čini da je tada bilo lepše, uprkos  „spartanskoj” (kako je opisuje Dragan Mraović u svom osvrtu na roman i film „Šešir profesora Koste Vujića”) disciplini ondašnjih škola.

Drage koleginice i kolege!

Na samom početku želim da se ogradim i kažem da govorim isključivo u svoje ime, nikako u vaše ime ili bilo koga ko ima bilo kakve veze sa obrazovanjem.

Autor bloga je Marija Jović Stevanović, profesorka engleskog jezika koja radi sa različitim uzrastima. Bez obzira na uzrast, nakon letnjeg raspusta, učenici su još uvek uspavani i psihički na raspustu. Evo nekoliko ideja kako nastavnik može i njima, a i sebi, olakšati početak školske godine.

Septembar, mesec administracije, ali i mesec entuzijazma. Makar ga ja tako doživljavam. S jedne strane pokušavamo da se uhvatimo u koštac sa planovima, pripremama, novim dnevnicima, inicijalnim testovima i još mnogo toga, a sa druge osećamo entuzijazam i želju da osvežimo nastavu. Možda ćemo baš ove školske godine uspeti da ,,pokrenemo” ćutljivog Petra ili motivišemo Milicu da redovno donosi domaće zadatke.

Dok traje taj entuzijazam, često poželimo da osvežimo nastavu inovativnim idejama. Bilo da su one vezane za samu nastavu, u vidu aktivnosti, ili su u pitanju kreativni radovi učenika kojima će se osvežiti radni prostor, učenicima uvek prija iskakanje iz ustaljenog okvira naše prakse i raduju se prilici da malo odmore od suvoparne gramatike, dok se i psihički, a ne samo fizički, vrate sa raspusta.

Autor bloga je Jasmina Leleković, profesorka francuskog jezika u svom blogu otkriva kako je provela letnji raspust i sa vama deli iskustvo koje je stekla na seminaru u Nici. 

Možda vam se čini da ćete pročitati kratak putopis sa letovanja, osetiti miris mora i maslina, začinjenih limunovim sokom, ali varate se, ovo je priča o školi kad joj vreme nije, priča o učenju tokom godišnjeg odmora, permanentnom stručnom usavršavanju. A vi? Kako ste vi proveli letnji raspust?

Na društvenim mrežama je ovog vatrenog leta osvanulo nekoliko šaljivih statusa prosvetnih radnika u stilu „dnevnik nastavnika od juna do septembra” ili „moja tri preduga meseca na raspustu”. Dok sam se smeškala čitajući ih, istovremeno uzdišući što se prepoznajem u komentarima, stigao mi je neočekivani poziv da nedelju dana provedem na seminaru u Francuskoj. Iz srpskih 40 stepeni u hladu, brzo sam se snašla na prijatnih mediteranskih 27, u internacionalnom okruženju divnih koleginica i kolega, sa kojima sam podelila iskustva u radu.

Autor bloga Gordana Popović, nastavnica sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa tinejdžerima u srednjoj stručnoj školi, otkriva o čemu razmišlja dok sastavlja globalne i operativne planove.

Početak i kraj školske godine su dva svakako najstresnija perioda za svakog nastavnika. Uzrok tome nisu učenici, kako bi neki laik pomislio, već silna papirologija koja se iz godine u godinu samo uvećava. Dok pišete ili kucate nove globalne i operativne planove, plan dopunske i dodatne nastave, plan sekcije itd., koliko vam vremena ostaje da se pozabavite uvođenjem nekih novina u svoj rad? Da li o njima razmišljate tek kada planirate čas ili prikupljate ideje i tražite inspiraciju i tokom letnjeg odmora? Ili, pak, više volite da hodate utabanim stazama i držite se onog što je već dalo rezultate? U kojoj meri prilikom planiranja uzimate u obzir specifičnost svakog odeljenja? Da li uopšte sastavljate nove planove ili samo prekopirate prošlogodišnje?

Naravno, u globalnim i operativnim planovima moramo se držati nastavnog plana i programa. Ipak, on je takav da nam pruža prilično slobode, kako po pitanju izbora materijala koje ćemo koristiti u radu, tako i u samom načinu rada. Ma koliko udžbenik bio dobar, uvek mu se može naći neki nedostatak. Ponekad nismo zadovoljni tekstom koji ilustruje nastavnu temu ili treba učenike da upozna sa novim rečima. Nekad u gramatikama nađemo kvalitetnija vežbanja neke strukture. Naročito danas, kada na internetu možemo naći obilje materijala, udžbenik ne treba da nam bude sve i svja. Uostalom, uvek možemo i sami napraviti nastavni materijal, bilo štampani ili digitalni.

Vojka Milovanović je profesorka francuskog jezika koja stalno traga za novim pristupima nastavi i motivaciji učenika za učenje francuskog jezika. U svom blogu je opisala iskustvo organizovanja vannastavnih aktivnosti u jednom sasvim drugačijem ambijentu, koji nije škola.

U vremenu u kome zbog popularnosti nemačkog jezika roditelji često deci ne dozvoljavaju da biraju francuski jezik, ja tragam za novim pristupima nastavi i motivaciji učenika za učenje francuskog jezika. Ono što me je ohrabrilo u ovoj nameri jeste Ruso. U svom delu „Emil ili o vaspitanju”, Ruso kaže da, u želji da dete naučimo da čita, pribegavamo raznim vratolomijama praveći raznorazna pomagala, a zaboravljamo na jednu veoma važnu stvar, a to je detetova želja za učenjem i zato kaže: „Probudite u detetu želju za učenjem i svaka metoda biće dobra.”

Rukovodeći se ovim, odlučila sam da učeniku dodelim novu ulogu i smestim ga u jedan sasvim drugačiji ambijent, koji nije škola. Tako je nastao niz radionica francuskog jezika, čiji su voditelji bili učenici, a mesto na kome su se te radionice održavale bio je gradski park u Požarevcu, spomen-park Čačalica i Centar za kulturu Požarevac.

Ivona Ranđelović je profesorka engleskog jezika koja se trudi da svojim učenicima ponudi najrazličitije sadržaje, iskustva i doživljaje. To posebno radi na početku školske godine kada je potrebno ublažiti prelaz između raspusta i početka škole. U sledećem blogu pročitajte kako ona to radi. Nadamo se da će vas inspirisati da probate isto to, a možda i nešto više od toga!

Da li imate osećaj da tek što smo podelili knjižice i svedočanstva, a već treba krenuti sa pisanjem globalnih i operativnih planova za novu školsku godinu? Već je došao trenutak da sa ponovo napunjenim baterijama uđemo u učionice i radimo sa učenicima koji, sigurna sam, nemaju isti osećaj kao mi. Njima se raspust odužio i oni jedva čekaju da se vrate svojim drugarima, simpatijama, a smela bih da se opkladim - i nama. Da to dobro raspoloženje ne bi splasnulo odmah prvog dana, na prvim časovima, dobro je za prvu radnu nedelju isplanirati aktivnosti koje su igrolike i zabavne, a koje će i njih i nas polako pripremiti za radnu atmosferu.

U nastavku ću opisati aktivnosti kojima ja najčešće započinjem prvu radnu nedelju: dramske i muzičko-plesne.

Autor bloga je Zoran Jelesijević koji godinama radi kao nastavnik u prvom ciklusu obrazovanja u osnovnoj školi. U svom blogu objašnjava noćnu moru zvanu „poslednjih 10 minuta časa sa učenicima koji su završili sve što je bilo isplanirano”.

Ukoliko bih morao da opišem jednu situaciju koja mi se povremeno javlja u vidu noćnih mora, to bi bilo poslednjih 10 minuta časa sa učenicima koji su završili sve što sam isplanirao. Siguran sam da vam je poznata situacija gde vam, jedan po jedan, trideset prvaka prilazi i traži još aktivnosti.

Kada se ovo desi, nastavnik mora biti spreman. U suprotnom, učionica će u najkraćem roku postati igralište na kojem se viče, skače i trči. Vikom ili kaznama problem se neće rešiti. Kako bih izbegao ovakve situacije držim se zlatnog pravila – uvek, ali uvek moram da imam rezervnu aktivnost.

Autor teksta je Dragana Jovanović, master profesorka nemačkog jezika i književnosti. U osnovnoj školi radi petnaest godina. Interesuju je nove tehnologije i upotreba računara u nastavi stranih jezika. Dragana je u stalnoj potrazi za inovacijama koje će učiniti učenje zabavnijim, a podučavanje kreativnijim.

Kako sam počela da pišem za Didakta Blog, tako sam počela intenzivno da razmišljam o primeni bloga u nastavi stranih jezika. Sigurna sam da će još nekome od vas, a i meni samoj, pomoći, dati ideje ili inspiraciju za primenu bloga u svojoj nastavi.

Ja sam inače ljubitelj upotrebe (novih) tehnologija u nastavi. Prednosti su očigledne:

Autor bloga je Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika u srednjoj stručnoj školi sa višegodišnjim iskustvom. Motivisati nemotivisane je za nju jedan od najvećih izazova u radu sa tinejdžerima, a još veći izazov je održati im pažnju. Zato se trudi da kroz različite, vremenski kratke aktivnosti, postigne veće angažovanje učenika na času. U ovom tekstu će sa vama podeliti neke ideje za kratke vežbe kreativnog pisanja koje se mogu uraditi na samom času.

Složićete se da je naš osnovni cilj osposobljavanje učenika da uspešno komuniciraju na stranom jeziku koji uče. I dok je krajem prošlog veka to podrazumevalo stavljanje akcenta na govorne vežbe, pojavom i širenjem društvenih mreža, kao i razvojem onlajn komunikacije uopšte, pisane vežbe su ponovo dobile svoje mesto u učionici. Ali, da li je tako kod svih nas? Koliko često izbegavamo pisane vežbe jer su nam pomalo dosadne pa ih ostavljamo za domaći zadatak? Ako i urade domaći, neretko smo razočarani uloženim trudom ili je, pak, očigledno napisan uz nečiju pomoć. Jedan školski čas svakako ne pruža učenicima dovoljno vremena da sastave kvalitetan esej, ali je zato svega desetak minuta potrebno da se uradi neka smislena, korisna i kreativna pisana vežba.

O samoj pripremi i organizaciji pisanih aktivnosti, kao i načinu njihovog ocenjivanja, ovde je već pisala Marina Kopilović. Ja ću vam predstaviti neke ideje koje sam sa učenicima realizovala na časovima, kao i one koje tek planiram. Ono što je svima njima zajedničko je pružanje mogućnosti učenicima da izraze svoje mišljenje ili da pokažu svoju kreativnost u kratkoj pisanoj formi.

Napredak tehnologije pruža pregršt mogućnosti da svoju učionicu izmestite iz škole. Za to, svakako, postoje brojne mogućnosti, Modle, Facebook, Sophia, ali je među platformama za učenje na mreži moj favorit definitivno Edmodo. Želite da saznate zašto i kako doći sa đacima u ovu virtuelnu učionicu? Pođite za mnom...

Zamislite dobro poznatu situaciju. Školska godina je počela. I đaci i nastavnici se zahuktavaju. Raspored je gotov, uz još neku izmenu. Čini se da su svi zadovoljni, osim možda učenika, koji bi voleli koji čas manje. I taman kada se učini da sve funkcioniše kako treba, nastupa „haos“ oko dogovora i formiranja rasporeda vezanog za dopunsku, dodatnu i slobodne aktivnosti. Preklapanje tih časova je neminovno, a još veći fijasko je umor učenika kojima to najčešće budu sedmi, osmi čas ili čak pretčas, čiji je učinak diskutabilan, naročito ukoliko je u pitanju prva smena. Često sam eksperimentisala po pitanju ovog problema, pokušavajući da izbalansiram raspored učenika, svoj raspored i optimalno vreme za učenje, i kao najefikasnije rešenje se pokazao upravo Edmodo.

Šta je Edmodo?

Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti, u osnovnoj školi radi već petnaest godina. Oduvek je smatrala da je Landeskunde jedan od najvažnijih delova nastave stranih jezika, pa je i za svoj master rad odabrala upravo temu u vezi sa interkulturnim sadržajem u udžbenicima za učenje nemačkog jezika.  U svom tekstu iznosi svoja zapažanja o važnosti interkulturnih sadržaja u učenju stranih jezika.

Poslednjih decenija sve više postaje jasno da i u lingvističkoj teoriji i u komunikacijskoj praksi, istovremeno s jezičkim dodirom, dolazi i do dodira kultura, i da je upravo razumevanje kulturnih dodira ponekad veoma važno za uspostavljanje uspešne komunikacije među predstavnicima različitih kultura.

Filmić ispod to veoma lepo ilustruje.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, nastavnica engleskog jezika u jednoj seoskoj školi u Pečenjevcu, nadomak Leskovca. Kako kaže, njena misija je da ne podučava jezik zarad jezika, već da ga koristi kao sredstvo za obrazovanje svojih učenika. U ovom blogu govori o tehnikama razvijanja veštine čitanja koje primenjuje u nastavi, ali i drugim dobrobitima koje proizlaze iz toga. 

Od svih jezičkih veština, čitanju se poklanja najmanje pažnje – što zbog nedostatka vremena, što zbog nekog od poslednjih mesta koje zauzima na listi prioriteta. A da je našim učenicima preko potrebno da razviju i ovu veštinu, potvrđuju rezultati na završnom ispitu iz srpskog jezika, kao i naše lično iskustvo „na terenu”.

Da najpre navedemo neke činjenice:

Autor bloga je Jasmina Leleković, nastavnica francuskog jezika koja uživa u organizovanju vannastavnih aktivnosti. Sa puno ljubavi i truda uspeva da okupi veliki broj motivisanih učenika i pruži im priliku da putem zanimljivih vannastavnih aktivnosti obogate znanja i umeća i promovišu francuski jezik i kulturu.

Kao što psiholozi preporučuju da se na kraju kalendarske godine sumira proživljeno i donesu neke zdrave odluke za naredni period, tako u našem, prosvetno-pedagoškom rijalitiju, negde početkom juna, pokušavamo da se osvrnemo na prethodnu školsku godinu i uočimo šta je realizovano od planiranog, a šta nije. Taj deo priče jednog nastavnika može da se podvede pod pisanje obaveznih izveštaja za sve aktivnosti i ponekad predstavlja pravi pakao od administracije. Međutim, optimista kakav jesam, meni je zadovoljstvo da se prisetim koje su nastavne i vannastavne aktivnosti bile uspešne, da promovišem postignuća učenika i tako ih motivišem da i u narednom periodu rado uče francuski jezik i oplemene boravak u školi aktivnom participacijom.

Nesrećno sklopljen naslov ovog teksta u mom slučaju ima zaista pozitivnu konotaciju – manija za trošenjem slobodnog vremena u pedagoške svrhe. Imam sreću da radim sa koleginicama i kolegom koji rado prihvataju izazove, tako da timskim radom osmišljavamo vannastavne aktivnosti koje bih vam u daljem tekstu preporučila.

Razumevanje potrebe za optimizacijom moždanih funkcija povezivanjem leve i desne hemisfere mozga, od kojih je svaka zadužena za nešto i obično dominira, od ključnog je značaja za razumevanje procesa učenja. Svesna toga, autor bloga, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, želi da podeli svoje iskustvo u radu sa učenicima mlađeg i starijeg uzrasta, koje se bazira na gimnastici za mozak, odnosno da predloži nekoliko praktičnih aktivnosti (koje se njoj najviše dopadaju) koje ciljano vode ka tome.

(Važno obaveštenje! - Kao neko ko ne može da podnese engleske izraze u tekstovima na srpskom jeziku, termin „Brain Gym” se sigurno neće pojavljivati u nastavku teksta. Koristiću izraz gimnastika za mozak, ma koliko on bio nespretno formulisan. U svakom slučaju mi je miliji i draži).

Kada su me prvi put pitali da li znam šta je gimnastika za mozak, pomislila sam da su to neke mozgalice poput onih koje gledamo u kvizovima ili rešavamo u enigmatskim časopisima. Padale su mi na pamet razne mentalne aktivnosti i tehnike disanja, ali nikako one koje imaju veze sa kretanjem. Bila sam iznenađena kada sam shvatila šta je to, ali ima logike u svemu što sam saznala, a i zabavno je. Ne bih previše da teoretišem. Teorija se može saznati u literaturi ili na internetu. Radije bih da odmah krenem sa primerima vežbi koje možete raditi  na početku časa , kao zagrevanje, ili u trenutku kada osetite da bi vaši učenici trebalo  da se oslobode viška energije  i poboljšaju koncentraciju. Možete ih raditi i na kraju časa, kao opuštanje.  

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa učenicima u Srbiji, a neko vreme i u Kini, sada nakon iskustava sa dva kontinenta daje svoje mišljenje o planu i programu za učenje engleskog jezika u osnovnim školama.

Kada sam pre više godina prvi put video plan i program rada za engleski jezik u osnovnim školama, bio sam u najmanju ruku šokiran. Ne znam ko je planove osmislio, ali je evidentno su više nego ambiciozni. Drugo objašnjenje vidim u tome da je neko preuzeo raspored strana iz neke gramatike.

Ukoliko se usudite da odete na www.zuov.gov.rs, u planovima i programima za sedmi i osmi razred možete naići na beskrajne spiskove gramatika. Iako nisam jedan od onih koji tvrde da su đaci preopterećeni, ovi spiskovi me često navode na to da pomislim kako treba da predajem gramatiku, a ne razgovorni engleski. Iskreno, u 72 časa godišnje, koliko je planom propisano, malo vremena ostaje za primenu i uvežbavanje komunikacije.  Da li naši đaci uče novu gramatiku u srednjim školama ili ne? Ako uče, zašto? Za normalnu komunikaciju je i ovo dovoljno, smatram i previše.

Profesor engleskog jezika, Ivona Ranđelović, u ovom blogu govori o svom iskustvu upravljanja odeljenjem. Učila je na greškama, i to svojim, ali zahvaljujući njima uvela je mnoge promene u svom radu, a najviše kod nje same. U svom tekstu sa vama je podelila svoja iskustva i korisne ideje.

“Kada uperiš prst u nekoga, imaj na umu da druga tri upiru u tebe.” (autor nepoznat)

Kada se spomenu problemi u nastavi (nedisciplina, nezainteresovanost, neznanje) upiranje tog jednog kažiprsta je, maletene, uobičajena pojava. Upiru ga svi u svakoga: učenici u nastavnike, nastavnici u učenike i roditelje, roditelji u nastavnike, nastavnici u društvo, sistem i medije, mediji u nastavnike, roditelje i učenike. Sve u svemu, “začarani krug”.

Autor bloga je Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti. Mnogo vremena je provela jednom nogom u nemačkim školama, posmatrajući njihovu nastavu, a jednom u našim radeći u odeljenjima od 1. do 8. razreda. Sve vreme se bavi samoevaluacijom i introspekcijom, analizira svoje uspehe i greške, a u ovom blogu će sa vama podeliti svoje dileme o tome kada i kako treba korigovati jezik učenika.

Koliko ste vi kao nastavnici vezani za svoje, po pravilu, crvene hemijske olovke? Da li se uloga nastavnika često svodi na puko ispravljanje grešaka, koje će učenici neminovno napraviti? Ima li napretka učenika, ako ih ne ispravljamo na putu učenja? Svi mi sebi postavljamo manje ili više upravo ova pitanja. A čini mi se da su najviše aktuelna u nastavi stranih jezika. Izvesno je da će naši učenici na putu savladavanja stranog jezika praviti greške, ali ono što je neizvesno je kako, kada i koliko ih ispravljati. Postoje mnogobrojne studije, radovi, istraživanja na ovu temu, a opšti utisak je da se svi slažu da nema konačnog tačnog odgovora.

U svojoj petnaestogodišnjoj praksi predavala sam na raznim nivoima, različitim uzrastima i u raznim uslovima, te sam isprobavala razne taktike ispravljanja. Kada se radi o usmenom izražavanju, čini mi se da najbolje dugoročne rezultate daje popravljanje, a ne ispravljanje. Razlika je, iako naizgled u svega nekoliko slova, zapravo ogromna.

Autor bloga je Vojka Milovanović, nastavnica francuskog jezika i doktorand Filološkog fakulteta u Beogradu, koja stalno preispituje svoju ulogu nastavnika u želji da bude što bolja u svom poslu. Koristi različite nastavne tehnike na svojim časovima, a nedavno je organizovala i zanimljivu anketu čije rezultate, kao i svoje stavove o njima, deli u svom tekstu.

Ono o čemu razmišljam već dvadeset godina kako kročim u učionicu jeste da li ja taj svoj posao dobro radim, kako da motivišem one koji jedva čekaju zvono, da li sam ja previše blaga ili previše oštra u ocenjivanju svojih učenika i, na kraju, da li su zadaci koje postavim pred moje učenike suviše laki za njih ili preteški. Najjednostavnije rečeno – da li preterujem?

Ne plašim se ankete. Moram da znam šta ih motiviše za učenje francuskog jezika, pogotovo sada u situaciji kada bi svi želeli da uče nemački. Kako bih videla šta je to što motiviše prosečnog učenika za učenje francuskog jezika, obavila sam jednu kratku anketu sa učenicima iz odeljenja VII/2 OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu. U odeljenju ima 26 učenika, a anketirano je njih 22 jer je pet učenika bilo odsutno tog dana. Oni francuski jezik uče od petog razreda osnovne škole kao drugi strani jezik i imaju dva časa nedeljno.

Kao većina profesora stranih jezika, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, dugo je sledila svoje instinkte u radu sa decom koja pate od disleksije. Nije imala adekvatna znanja, a ni obuke za rad sa njima. Ne zanima je toliko sama dijagnoza, za to postoje stručnjaci, već način na koji se tim učenicima može pomoći da lakše uče. Počela je da traga po literaturi i internetu, po sjajnim priručnicima za nastavnike sa konkretnim savetima. Evo šta ima da vam poruči.

Imate u odeljenju učenika koji ima problem sa pažnjom, pamćenjem, čitanjem i pisanjem? Ima loš i nečitak rukopis. Žali se da mu slova i reči igraju pred očima. Učenika koji je spor, ne razume vaša uputstva i zato ne može da uradi zadatke? Pritom, nije lenj i nezainteresovan, već veoma inteligentan. Zanima ga škola, ali jednostavno ne može da postigne i stalno se suočava sa neuspehom. Često je tužan i nema volju da uči. Šta mi tu možemo da uradimo?

Počeću od nekih opštevažećih smernica. Takvim učenicima prvo obezbedim odgovarajuće mesto za rad u učionici – negde napred, odakle bez problema mogu da me vide i čuju. Ponovim bitne informacije nekoliko puta i proverim da li su ih razumeli na način koji ih neće frustrirati – priđem im i individualno proverim da li su razumeli. Dajem im pažljivo formulisane, kratke, usmene instrukcije uz demonstraciju. Prilagođavam dužinu zadatka njihovim sposobnostima i ostavljam im dovoljno vremena da ga završe. Često ponavljam gradivo, na različite načine, kako bih im pomogla da dugoročno zapamte ono što su naučili i naravno, ne zaboravljam principe VAK teorije – ovi učenici moraju da vide, čuju, dodirnu ili urade nešto kroz pokret da bi lakše učili i pamtili. Na primer, hoću da ih naučim da kažu skini ili obuci džemper. Oni će to najbolje naučiti tako što će ga stvarno skinuti ili obući. Uključujem i ostala čula – miris i ukus. Ne insistiram na pismenom izražavanju, već usmeno proveravam šta i koliko znaju.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, nastavnica engleskog jezika, koja često povezuje engleski jezik sa drugim predmetima, zagovarajući svestran pristup učenju, povezivanje nastavnih sadržaja i primenu naučenog.

Mi, nastavnici stranih jezika, imamo tu sreću da se u naš predmet mogu prilično inkorporirati sadržaji mnogih drugih, pa možda čak i svih predmeta, makar kada je u pitanju osnovna škola. Na nama je u kojoj meri ćemo i koliko često tražiti i u obrazovne svrhe koristiti tu korelaciju.

Svaki nastavnik može sam uneti u svoj čas elemente drugog nastavnog predmeta i to je, po meni, najjednostavniji oblik povezivanja nastavnih sadržaja. Idealno bi bilo ukoliko kolega, nastavnik drugog predmeta, ima entuzijazma da se pridruži, pa da se timski održi čas. Još viši nivo ove saradnje bio bi projekat na nivou odeljenja, razreda ili škole, kojim bi bio obuhvaćen veći broj učenika i aktivnosti i koji bi izašao iz okvira učionice.

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika. Posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Ne tako davne 2008. godine, pojavio se prvi sajt/blog u Srbiji koji je kreirao nastavnik francuskog jezika za učenike škole u kojoj je radio, namenjen da učenicima pruži informaciju, da podseti i zabavi. Kolega Nermin Vučelj uložio je dosta truda i vremena da pokrene i motiviše učenike, a nama je ponudio primer kako da uhvatimo korak sa učenicima nove generacije.

Danas je internet preplavljen nastavničkim stranicama i blogovima iz celog sveta, a ja bih izdvojila nekoliko naših, domaćih, koji nam mogu biti korisni u nastavnoj praksi.

Nastavnik engleskog, Zoran Jelesijević, u svom blogu daje primer jedne aktivnosti za nastavu po individualnom obrazovnom planu i iznosi sumnje u sopstvenu stručnost za ovaj vid rada.

Individualni obrazovni planovi su pre nekoliko godina „niotkuda” uvedeni u prosvetu u Srbiji. Naravno, kao i mnoge stvari koje su uvedene na prečac,  sve je urađeno tako da imate utisak da nešto nedostaje.
Ukoliko se ne varam, irski model, koji podrazumeva to da se obezbede dovoljna sredstva i adekvatan obrazovan kadar, prošao je kroz proces „posrbljavanja” i jedna divna ideja, prožeta idealima humanizma, pretvorena je u „nešto”.

Zaista mislim da je „nešto” najbolja reč, jer nemam bolju. I nemojte misliti da se bez razloga protivim nečemu. Radim gde radim. Od svojih nadređenih dobio sam zadatak i u pokušaju da ga sprovedem, konstantno nailazim na frustraciju i sopstvenu nemoć. I to me nervira.

Primer iz prakse?

Autor bloga je Marija Jović Stevanović, profesorka engleskog jezika koja temu aktuelnog praznika često iskoristi da sa učenicima napravi predah od ponekad prezahtevnog nastavnog programa. Ona će u ovom članku podeliti sa vama nekoliko praktičnih ideja, koje ne zahtevaju preveliku pripremu.

Čini se da je Uskrs, kada je u pitanju realizacija nastavnog plana i programa, uvek dobra prilika za povezivanje stranog jezika sa drugim predmetima, razne korelacije i tematske i timske časove, ali i jednako dobra prilika za opuštanje od gramatičkih sadržaja i ispoljavanje kreativnosti, kako učenika, tako i nastavnika.

Danas na internetu možete pronaći pregršt aktivnosti na ovu temu, naročito kada su u pitanju izrada i ukrašavanje predmeta vezanih za Uskrs, ali ćete nesumnjivo potrošiti nekoliko sati na odabir odgovarajućih, u zavisnosti od uzrasta učenika. Evo nekoliko mojih predloga, koje rado koristim u nastavi, u vreme ovog dragog nam praznika, a koje ne zahtevaju previše priprema i donekle izlaze iz okvira Uskrsa, pružajući priliku za razvijanje jezičkih veština.

Zoran Jelesijević, nastavnike engleskog jezika, u ovom tekstu deli sa vama svoje ideje za obeležavanje Uskrsa sa najmlađim učenicima.

Obožavam praznike. Toliko sam podetinjio poslednjih godina otkako radim kao „učitelj“ sa nižim razredima, da je to zabrinjavajuće za ljude oko mene. Za mene, lično, nije jer obožavam da se igram sa učenicima i praznici mi daju posebno interesantnu priliku za to.

Klinci obožavaju ovakve časove. Posebno su uživali praveći čestitke za Božić i sada uvodim nešto malo drugačije. Ovog Uskrsa planiram interesantan čas za najmlađe (prvi i drugi razred) i izgledaće ovako.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika i književnosti. Rado kuva kod kuće, ali i u učionici. A za Uskrs je uvek posebno inspirisana. U ovom tekstu podelila je sa vama neke od svojih omiljenih recepata.

Praznici i proslave su uvek dobar povod da se malo izađe iz ustaljenih okvira nastave i učenicima ponudi interaktivniji pristup, malo više kreativne slobode i, što da ne, zabave. 😊

Jedan od omiljenih praznika većine dece i odraslih jeste Uskrs. Zeke, mali žuti pilići i šarena jaja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Bili hrisćani ili ne, ovom prazniku se možemo radovati i ako nas zanima samo čokolada. 😊

Autor bloga je Jasmina Leleković, nastavnica koja radi u osnovnoj školi, gde je i sama bila učenik. Tekst je inspirisan nastavnicom francuskog jezika koja je čitav radni vek predano prenosila znanja i ostala u sećanju mnogih generacija.

Zašto ste odlučili da postanete nastavnik francuskog ili nekog drugog stranog jezika? Da li postoji osoba na koju ste se ugledali, koja vas je inspirisala? Da li možda nastavnik probudi u nama želju za budućim zanimanjem? Prepoznajete li učenike sa onom iskrom koju ste imali u oku prateći nečije predavanje?

Nedavno mi je jedna devojčica po imenu Jana rekla da se baš raduje što u biblioteci postoje knjige na francuskom jeziku i da ih ona redovno pozajmljuje. Pitam je koliko razume pročitano, a ona kaže da uzima slikovnice koje čita mlađoj sestri i igra se časa francuskog. Naravno, Jana je „nastavnica“, a sestra i tako ne zna da čita! Ne znam da li će Jana postati nastavnik, ali mene je vratila u osnovnu školu.

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, u ovom blogu piše o motivacionim tehnikama koje primenjuje u nastavi pisanja.

Složićete se da je razvijanje produktivnih jezičkih veština (govora i pisanja) jedan od najtežih, ali i najzanimljivijih zadataka, kako za nas nastavnike, tako i za učenike. Pisanje naročito. Primetili ste da većina naših učenika ima otpor prema pisanju kraćih/dužih tekstova. Zašto? Da li zbog nepoznavanja same teme? Ili možda  ne vide smisao pisanja na zadatu temu? Ne znaju kome i zašto pišu? Strah od mogućnosti da će se „razotkriti“ koliko ne znaju i da će dobiti lošu ocenu?

Sigurna sam da vam je ovo poznato, ali da se ipak malo podsetimo.

Autor bloga je Ivona Ranđelović koja se od samog početka svoje dugogodišnje nastavničke karijere trudi da ne podučava svoje učenike samo engleskom jeziku, već da ih kroz taj strani jezik podstakne da misle, budu kreativni i da pored glave koriste i celo svoje telo. Ona se brine o tome da svojim učenicima obezbedi takozvani „SPICE” (Social Physical Intellectual Creative and Emotional development), odnosno društveni, fizički, intelektualni, kreativni i emocionalni razvoj. U nastavku ovog bloga, podeliće sa vama neke od svojih trikova kako to postiže kada se radi o domaćim zadacima.

Koji je procenat vaših učenika koji redovno donose domaće zadatke i koji je procenat onih koji su domaći zadatak uradili kod kuće, a ne u školi tako što su prepisali od nekog drugog? O kojoj god brojki da se radi, verujem da biste voleli da je viša. Evo nekih predloga zadataka koji su pozitivno delovali kod mojih učenika, a koji bi mogli da imaju isti efekat i kod vaših.

Uvežbavanje pisanja/Ne pišem kao što govorim

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa mlađim učenicima, i uvek traži načine da svojim „klincima“ stvori neki novi sadržaj i tako osveži nastavu i dodatno ih motiviše. U svom blogu on piše o tome kako je organizovao takmičenje za svoje učenike i prenosi vam svoje iskustvo o aktivnostima i igrama koje su realizovali.

Rado ću priznati da sam blago frustriran nedostatkom organizovanih vannastavnih aktivnosti za nastavnike stranih jezika. Kada radite sa nižim razredima, kao ja, možete se naći u situaciji da gledate učitelje kako učestvuju na raznim manifestacijama (likovni,dramski i literarni konkursi, razne druge manifestacije i sl.). Mislim da je to veoma bitno jer doprinosi motivaciji učenika kroz buđenje interesovanja i „razbijanje“ rutine svakodnevnice.

Uvek tražim načine da svojim „klincima“ stvorim neki novi sadržaj. Ti sadržaji su počeli manjim predstavama ili gledanjem filmova, a prošle godine sam prvi put organizovao takmičenja dva odeljenja istih razreda.

Ivona Ranđelović je profesor engleskog jezika, ali je u toku svog školovanja učila i druge jezike kao što su italijanski, francuski i ruski. Ono što joj je smetalo u nastavi stranih jezika je tradicionalni pristup i učenje jezika kroz gramatiku i gramatičke primere. Nastava je bila suvoparna i nije je osposobila za komunikaciju na bilo kom od stranih jezika. S obzirom na to da radi u seoskoj školi sa učenicima koji su izloženi engleskom jeziku samo na njenim časovima, jer ne slušaju muziku na engleskom, niti gledaju filmove, morala je dosta da istražuje i isprobava kako bi pronašla način na koji će ti učenici brže savladati jezik i njegovu gramatiku.

Kada bih vas pitala koliko bi procentualno gramatika trebalo da zauzima prostora u nastavi jezika, šta biste rekli?

Odgovor na ovo pitanje obično varira, od nastavnika do nastavnika, od jezika do jezika. Izvestan broj nastavnika se opredeli za 20%, drugi za 80%–90%, a većina za zlatnu sredinu od 50%. Ono što je zanimljivo je da argumenti koje nastavnici daju kako bi obrazložili svoje odgovore, često nailaze na odobravanje i od strane nastavnika koji su se drugačije opredelili. Sve je relativno zbog ugla iz kog svako od njih posmatra gramatiku.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, veliki zaljubljenik u filmove i tehnologiju, koja neretko koristi video za razvijanje jezičkih veština, ali i za podsticanje diskusije i razvoj kritičkog mišljenja.

Ukoliko biste me pitali za omiljenu aktivnost ili resurs za časove engleskog jezika, ne bih mogla da vam odgovorim. Volim svestran pristup učenju svih predmeta, a pogotovo stranog jezika. Međutim, kakva god da je lista, na njoj će se uvek među prvih pet naći kratki video-zapisi, jer ih, kao veliki zaljubljenik u film, često koristim na časovima.

Bilo da su u pitanju kratki filmovi, dokumentarni, animirani, motivacioni, edukativni ili pak reklame, video uvek budi pažnju učenika, podstiče ih na diskusiju i motiviše da se uključe. Neki će to čak uraditi na maternjem jeziku, umesto na stranom, koji bismo mi nastavnici želeli sa njima da vežbamo, ali svi znamo da je kod nekih učenika i to uspeh, znak da su tog dana i psihički prisutni na času i da ih je nešto podstaklo da iskažu svoje mišljenje.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika i književnosti i već petnaest godina radi u osnovnoj školi. Dragana rado koristi muziku u nastavi. U svom blogu je podelila zanimljive informacije i linkove koji vam mogu pomoći da unesete više muzike i u vašu nastavu.

Zašto koristim muziku u nastavi? Što se mene tiče, odgovora je mnogo i svi govore u prilog tome.

Internet stranica DeutschMusikBlog nudi već didaktizovane pesme, koje su razvrstane po nivoima znanja, ali i po oblastima za koje se mogu primeniti. Ili na primer stranica DaF Musik, koja takođe nudi pregršt ideja i smernica o tome kako se muzika može koristiti u nastavi stranih jezika.

Аутор блога, Марина Копиловић, професор енглеског језика, овим текстом жели да подстакне своје колеге на размишљање о савременом српском језику који пола средовечног света у Србији не разуме. Исто тако жели да се "похвали" како је успешно научила једног осамдесетогодишњака неким речима и изразима, и тако допринела томе да се он осећа боље и корисније у послу којим се тренутно бави - узгајању воћа и поврћа.

Овај текст нема никакве везе са наставом страних језика. Али има везе са језиком, и то српским. С тога, немојте да ми замерите ако сам промашила тему – место, време и начин. Само сам забринута.

Предлажем да пажљиво прочитате ово што овде желим да шерујем. И да све, плиз, лајкујете. Ни случајно немојте да хејтујете. Бићу очајна, па ћу морати да тркнем до шопинг центра како бих покушала да се утешим и купим нешто на САЛЕ, а ако ни то не успем, мораћу да пронађем неки паб, па да уз дринкић пробам да искулирам свој фејл као блогер. Неће никако да ваља – или ћу потрошити паре које немам, или ћу се из очаја напити.

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Ako ste pomislili da ćete čitati o četiri jezičke veštine koje treba sinhronizovano razvijati kod učenika, ovaj tekst možda nije za vas. Doduše, najupečatljivija lekcija koju sam na časovima metodike usvojila jeste upravo ona u kojoj moja profesorka savetuje da na svakom času svaki učenik treba nešto da  čuje, pročita, kaže i zapiše. Sama pomisao na to kako da organizujem čas, a da svi, baš svi učenici obave ove četiri aktivnosti, stvarala je u mojoj glavi sliku hobotnice iz nekog SF filma. I danas, posle mnogo održanih časova, matematički ih analiziram: 45/45, 20/27, 24/27, 3/4 i tako redom dok mi se ne zavrti u glavi. Priznajem, matematičke vrtoglavice su poreklom iz mojih školskih dana.

Razvijanje jezičkih veština se uči na fakultetu, a obnavlja se na seminarima. Međutim, postoje i one veštine koje se stiču tokom rada u školi. Izdvojila bih neke:

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Kako dolazite do materijala za nastavu? Da li ih redovno sami kreirate ili pozajmljujete sa interneta? Delite li ih sa drugima? Razgovaram na ovu temu sa svojom koleginicom i ona mi kaže da joj na pamet ne pada da svoje materijale deli drugima jer je uložila vreme i trud da ih pripremi za svoje učenike. Pitah je da li je to sebično s njene strane? Možda, malo, ali to je jače od nje.

Svrstavam sebe u grupu nastavnika koji uzima i daje, priznajem, malo više uzimam. Moj omiljeni glagol sa društvenih mreža je glagol DELITI. Društvene mreže zaslužuju poseban tekst, tako da ću ih ovom prilikom opravdano zanemariti. Kako mi je omiljena aktivnost u slobodno vreme pretraživanje po raznim pedagoškim sajtovima, ali i onima koji to nisu, imam i svoje favorite. Izdvojiću top 3. Moram da napomenem da ih nisam rangirala, jer je svaki specifičan na svoj način i svaki od njih toplo preporučujem.

Autor ovog bloga, Marina Kopilović, profesor engleskog jezika, godinama nije znala kako da udovolji svojim učenicima i barem u nekom trenutku časa učini nastavu zanimljivom svakom od njih. A onda je, pre petanaestak godina, čula za VAK teoriju (skraćenica za vizuelni, auditivni i kinestetični tip učenja) koja joj je olakšala muke i otvorila prostor za nova istraživanja i eksperimente.

Počeću sa nekoliko jednostavnih pitanja. Da li u odeljenjima u kojima predajete imate decu koja ne vole da čitaju i pišu, a ne pate od disleksije? „Neizdrže“ koji neprestano škljocaju olovkom, ustaju bez pitanja, ne mogu da miruju duže od dva minuta, a ne pate od ADHD-a? Da li ste nekada primetili da neko dete na trenutak odluta i priča samo sa sobom ili pomera usne dok čita tekst u sebi? Ili možda nekog učenika koji, ni posle stotog usmenog objašnjenja, bez odgovarajuće vizuelne podrške, i dalje nema pojma o čemu govorite? Da li vam je poznata rečenica sačekajte da zapišem/nacrtam?

Meni se ovo dešavalo često, ne samo na početku karijere, već i kasnije. A onda sam, na jednom seminaru, prvi put čula za stilove učenja. Prepoznala sam svoje učenike i sebe u toj priči, i kao protagoniste, i kao antagoniste. Svi smo jednako hteli da budemo dobri i važni, a patili smo. Shvatila sam tada da je ono što ja smatram dobrom i zanimljivom aktivnošću, u stvari, rezultat mog načina učenja, i da ona ne mora da bude jednako dobra i zanimljiva mojim učenicima. Počela sam da eksperimentišem. Osluškivala sam i posmatrala svoje đake. Primetila sam mnoga ponašanja koja su ukazivala na potrebu uvođenja raznovrsnih aktivnosti koje bi zadovoljile ne samo njihove različite sposobnosti (što mi je tada bio jedini prioritet), već i različite stilove učenja.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, profesor engleskog jezika, entuzijasta i veliki zaljubljenik u upotrebu dramskih aktivnosti u nastavi.

Želite da uvežbavate neki glagoski oblik, bilo da se radi o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, ali biste da to uradite na drugačiji način kako biste motivisali nemotivisane, a pored njih i sebe? U ovom blogu pokazaću vam primer koji je svaki put bio uspešno realizovan i koji je baziran na dramskim tehnikama.

Za čas vam nije potrebna nikakva priprema, ali vam je potreban prostor u kome će učenici moći slobodno da se kreću. Idealno bi bilo da to bude vaša učionica sa klupama razmaknutim u stranu, ali mogu da posluže i druge prostorije u školi.

Autor članka je Marija Jović Stevanović koja radi sa učenicima svih uzrasta i instant ideje često koristi radi stvaranja pozitivne atmosfere u odeljenju i motivisanja učenika.

U eri uglednih  i timskih časova, koji pršte od nastavnih sredstava, često zaboravljamo najjednostavnije aktivnosti, koje ne zahtevaju pregršt resursa, fotokopiranog materijala  ili tehnologije, a mogu biti izuzetno efektne. Iako volim da kombinujem različite resurse, veliki sam pobornik ideja koje ili nastanu u trenutku, ili se neplanirano primene na času u skladu sa potrebama učenika, u cilju kreiranja pozitivne atmosfere. Takve ideje zovem „instant“ ideje.

Aktivnosti sa minimalnim resursima vam omogućavaju da trenutno reagujete na atmosferu u razredu. Ukoliko je razred uspavan da „razbudite“ učenike, ukoliko je previše bučan da ga malo utišate, a ukoliko su učenici pomalo bezvoljni, da ih motivišete, nasmejete, podstaknete.  Naša priprema za čas može biti „savršena“, ali ukoliko uđemo u odeljenje i vidimo da unapred osmišljene aktivnosti iz nekog razloga nemaju efekta, „instant“ ideje su ponekad jedini spas.

Autor bloga Zoran Jelesijević, nastavnik engleskog jezika sa radnim iskustvom u Srbiji i Kini. U ovom blogu objašnjava svoja iskustva sa organizovanjem debata u nastavi.

Pre nekoliko dana slučajno sam se našao u prisustvu većeg broja nastavnika stranih jezika. Bilo je tu nastavnika ruskog, francuskog, engleskog i španskog jezika. I neverovatno je koliko smo različitih pristupa jeziku imali.

Jedina stvar sa kojom smo se složili je da bi trebalo insistirati na veštini govora. Zašto? Bili smo saglasni da je to nešto o čemu se u našim programima nije mnogo vodilo računa prethodnih godina. Smatram da su najveći izazovi u nastavi motivisanje i animiranje učenika da koriste jezik. Vrlo često sam bio u situaciji da učenik koji postiže izvanredne rezultate na svim proverama znanja dobije blokadu kada treba da progovori.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika sa petnaestogodišnjim iskustvom i velikom ljubavlju prema novim tehnologijama u nastavi stranih jezika. U konstantnoj je potrazi za novim rešenjima, pa su joj nove tehnologije baš omiljena igračka.

Sigurna sam da se svaki nastavnik pre ili kasnije suočio bilo sa sopstvenom željom da malo osavremeni i učini svoju nastavu zanimljivijom, bilo sa pritiskom PP službe, direktora, kolega.

Na prvi pogled bi se nekima to moglo učiniti kao krajnje jednostavna stvar, dok bi drugi, oni malo manje upoznati sa novim tehnologijama, mogli pomisliti da je ovo „nemoguća misija“. Rekla bih da je istina, kao i uvek, negde u sredini. Zaista! Nije fraza. Mi prosvetni radnici smo stalno negde u sredini: između roditelja i dece, udžbenika i nastavne realnosti, novog i starog, table i tableta.

Autor članka je Marija Jović Stevanović koja radi sa učenicima svih uzrasta, nastavnik radoznalog duha, koji ju je doveo do eTwinning projekata.

Taman kada pomislite da ste bili i na previše seminara i čuli sve moguće ideje, neki tamo nastavnik, s drugog kraja Evrope, podstaći će vas svojom idejom da unesete inovaciju u nastavu i njome angažujete i motivišete učenike. Sigurna sam da su mnogi od vas čuli za eTwinning i da su neki od vas i učestvovali u nekom od takvih projekata, ali za one koji žele da saznaju više, pokušaću ukratko da objasnim  o čemu se zapravo radi i kakva su moja iskustva.

eTwinning je međunarodno priznata onlajn-platforma, namenjena zaposlenima u školskim i predškolskim ustanovama u Evropi. Njen cilj je da poveže nastavnike i njihove učenike, kako bi razmenjivali ideje, iskustva i, najčešće, kako bi zajedno učestvovali u projektima od kulturnog i obrazovnog značaja.

Autor bloga je Marina Kopilović, profesor engleskog jezika koja za sebe najviše voli da kaže da je učiteljica. Po prirodi je vesela, obožava da igra i peva (ponekad je teško slušati, ali ne odustaje), ne voli apsolutnu tišinu u učionici - zabrine se kada je deca nemo gledaju. Nije joj problem da sa njima skače u zamišljeni bazen ili zaroni u more i vadi školjke, morske zvezde, glumi stenu koja plače, a ni da pozove direktora škole da im se pridruži kada pokuca na vrata da vidi zašto je buka. Međutim, problem joj je da nacrta životinju, napravi poster, ukrasi učionicu - nema tu vrstu kreativnosti. „Vešto“ se dosetila da bi to mogli da urade učenici, ne sluteći da stvari mogu da krenu neplaniranim tokom.

Ovo je priča koju vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub, već o sopstvenom neznanju koju sam prevazišla sasvim slučajno, zahvaljujući svojim učenicima.

Oduvek sam volela da učenici prave razne radove kojima bih ukrašavala zidove učionice misleći da ću prostor u kom uče i rade oplemeniti i učiniti ga prijatnijim i lepšim. Podelim ih u grupe, dam im zadatke, oni se svojski potrude – istražuju, sakupljaju materijale, slike, čitaju, pišu, sve to lepo upakuju na poster i donesu u školu. Ja presrećna, brže-bolje okačim to na zid, pozovem koleginice i kolege da vide, da se dive, da ih hvale. I bila je učionica lepša i prijatnija za boravak i rad u njoj. Ali trajalo je kratko. Samo nekoliko puta.

Autor bloga je Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti. U osnovnoj školi radi petnaest godina i od samog početka su je zanimale nove tehnologije i njihova primena u nastavi. Veliki je fan high-tech spravica i neki smatraju da ne bi mogla bez njih da održi čas. I sama se ponekad pita da li su u pravu. 

Kako učenicima nastavu učiniti zanimljivijom, a gradivo privlačnijim, jedna je od glavnih tema većine prosvetnih radnika. Svima je jasno da deca „ne dižu glavu“ sa računara i pametnih telefona, ali je takođe jasno da to ne znači da su oni automatski pametniji.

Naše je da pronađemo put kroz mrežu kablova i bežičnog prenosa informacija do njihovih glavica. Sigurno je da nam korišćenje tehnologija može doneti puno toga dobrog u učionici. Pitanje je samo kako ih primenjujemo. Moja baka je uvek govorila da je nešto i lek i otrov i da njegovo dejstvo zavisi od toga na koji način se koristi.

Jasmina Leleković, autor bloga, sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Da li i vi svrstavate sebe u grupu nastavnika stranog jezika koji negoduju kada čuju da učenici koriste internet alatke pri izradi domaćeg zadatka? Zadate im da za domaći napišu pet rečenica o najboljem drugu, a dobijete nešto što se ne može prepoznati. U takvoj situaciji morate da odvojite desetak minuta podrobno objašnjavajući kako bi bilo mnogo jednostavnije da su slušali predavanje i vaša uputstva, da domaći i nije bio tako komplikovan kako su učenici zamišljali, kao i da su sebi napravili više štete nego koristi tražeći prečice. Zatim odvajate još deset minuta da uradite domaći i ponovo objasnite lekciju sa prethodnog časa.

Neminovno je da su današnje generacije doslovno „navučene“ na internet, izvinite što upotrebih kolokvijalizam, ali mi se čini da ovaj trpni glagolski pridev najbolje opisuje nasušnu potrebu da se bude u toku i kontaktu 24/24. U tom smislu sam veoma empatična, jer se i sama često nađem na rubu zavisnosti od istog. Međutim, kao pripadnik generacije koja je tokom školovanja znala samo za tablu, kredu i svesku, sada se trudim da se edukujem i pratim učenike. Ne smatram izgubljenim ono vreme koje od časa odvojim da se kritički osvrnem na različite sajtove i blogove koje bi učenici mogli da posete i iskoriste za učenje ili uvežbavanje gradiva. Ali, priznajem, Gugl prevodioca se nisam setila, sve dok mi jedna Natalija nije ukazala na to.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, zvana Mis Ivona, a jednom su je prvačići zvali i Vasiona s obzirom na to da je njeno ime nesvakidašnje na jugu gde živi i radi. Njena strast je drama, i to obrazovna drama, koja je sada postala sastavni deo svakog njenog plana časa. Drama se, na Ivoninu veliku radost, provlači i kroz druge predmete zahvaljujući umrežavanju sa ostalim kolegama iz njene škole koji su primetili da ona radi nešto drugačije, da učenici pozitivno reaguju na te promene, i da oni koji su etiketirani kao „nemogući”, „bezobrazni” i „nedisciplinovani” nisu takvi na ovim časovima. 

Drama se dešava svuda oko nas i u svakom trenutku: na ulici, na poslu, u našim domovima sa našom decom, supružnicima, roditeljima, pa zašto ne bismo nešto tako blisko i prirodno uneli u učionicu i iskoristili sve njene prednosti i potencijale? Zašto ne bismo podstakli učenike i učinili im učenje  zanimljivijim i korisnijim pomoću nečeg tako moćnog kao što je drama?

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa mlađim učenicima, i ovo je jedna od igara koju je koristio u Srbiji i Pekingu, gde je takođe predavao engleski.

Moje ime je Zoran Jelesijević i ja sam mnogo toga... Opisao bih sebe rečima filmofil, nastavnik engleskog, sarkastičan, radoznao, avanturista. U profesionalnom smislu sam, takođe, „mnogo toga“. Diplomirao sam na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (Engleski jezik i književnost). Ali nisam profesor engleskog jezika i književnosti. Ne, ja sam: učitelj, učitelj Zoran, trener, nastavnik Zoki, ponekad i „ej“ , a jednom prilikom i „mama“... Na sve te, i mnoge druge nazive, svakodnevno odgovaram, jer su moji učenici najzahtevniji đaci osnovne škole. Ja predajem engleski od prvog do četvrtog razreda i svakog jutra nakon popijene kafe postajem ono što mojim đacima treba – mačak Felix.

Sećate se njega? To je lik iz crtanog filma koji je nosio magičnu torbu u kojoj se nalazilo sve što njemu treba... U mojoj torbi, iako nije magična, možete uvek naći igračke, balone, loptice i mnogo raznih instrumenata, koje svakodnevno koristim na časovima. Dozvolite da sa vama podelim jednu od igara koju moju đaci obožavaju.