Autor bloga je Gordana Popović, nastavnica engleskog jezika u srednjoj stručnoj školi sa višegodišnjim iskustvom. Motivisati nemotivisane je za nju jedan od najvećih izazova u radu sa tinejdžerima, a još veći izazov je održati im pažnju. Zato se trudi da kroz različite, vremenski kratke aktivnosti, postigne veće angažovanje učenika na času. U ovom tekstu će sa vama podeliti neke ideje za kratke vežbe kreativnog pisanja koje se mogu uraditi na samom času.

Složićete se da je naš osnovni cilj osposobljavanje učenika da uspešno komuniciraju na stranom jeziku koji uče. I dok je krajem prošlog veka to podrazumevalo stavljanje akcenta na govorne vežbe, pojavom i širenjem društvenih mreža, kao i razvojem onlajn komunikacije uopšte, pisane vežbe su ponovo dobile svoje mesto u učionici. Ali, da li je tako kod svih nas? Koliko često izbegavamo pisane vežbe jer su nam pomalo dosadne pa ih ostavljamo za domaći zadatak? Ako i urade domaći, neretko smo razočarani uloženim trudom ili je, pak, očigledno napisan uz nečiju pomoć. Jedan školski čas svakako ne pruža učenicima dovoljno vremena da sastave kvalitetan esej, ali je zato svega desetak minuta potrebno da se uradi neka smislena, korisna i kreativna pisana vežba.

O samoj pripremi i organizaciji pisanih aktivnosti, kao i načinu njihovog ocenjivanja, ovde je već pisala Marina Kopilović. Ja ću vam predstaviti neke ideje koje sam sa učenicima realizovala na časovima, kao i one koje tek planiram. Ono što je svima njima zajedničko je pružanje mogućnosti učenicima da izraze svoje mišljenje ili da pokažu svoju kreativnost u kratkoj pisanoj formi.

Napredak tehnologije pruža pregršt mogućnosti da svoju učionicu izmestite iz škole. Za to, svakako, postoje brojne mogućnosti, Modle, Facebook, Sophia, ali je među platformama za učenje na mreži moj favorit definitivno Edmodo. Želite da saznate zašto i kako doći sa đacima u ovu virtuelnu učionicu? Pođite za mnom...

Zamislite dobro poznatu situaciju. Školska godina je počela. I đaci i nastavnici se zahuktavaju. Raspored je gotov, uz još neku izmenu. Čini se da su svi zadovoljni, osim možda učenika, koji bi voleli koji čas manje. I taman kada se učini da sve funkcioniše kako treba, nastupa „haos“ oko dogovora i formiranja rasporeda vezanog za dopunsku, dodatnu i slobodne aktivnosti. Preklapanje tih časova je neminovno, a još veći fijasko je umor učenika kojima to najčešće budu sedmi, osmi čas ili čak pretčas, čiji je učinak diskutabilan, naročito ukoliko je u pitanju prva smena. Često sam eksperimentisala po pitanju ovog problema, pokušavajući da izbalansiram raspored učenika, svoj raspored i optimalno vreme za učenje, i kao najefikasnije rešenje se pokazao upravo Edmodo.

Šta je Edmodo?

Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti, u osnovnoj školi radi već petnaest godina. Oduvek je smatrala da je Landeskunde jedan od najvažnijih delova nastave stranih jezika, pa je i za svoj master rad odabrala upravo temu u vezi sa interkulturnim sadržajem u udžbenicima za učenje nemačkog jezika.  U svom tekstu iznosi svoja zapažanja o važnosti interkulturnih sadržaja u učenju stranih jezika.

Poslednjih decenija sve više postaje jasno da i u lingvističkoj teoriji i u komunikacijskoj praksi, istovremeno s jezičkim dodirom, dolazi i do dodira kultura, i da je upravo razumevanje kulturnih dodira ponekad veoma važno za uspostavljanje uspešne komunikacije među predstavnicima različitih kultura.

Filmić ispod to veoma lepo ilustruje.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, nastavnica engleskog jezika u jednoj seoskoj školi u Pečenjevcu, nadomak Leskovca. Kako kaže, njena misija je da ne podučava jezik zarad jezika, već da ga koristi kao sredstvo za obrazovanje svojih učenika. U ovom blogu govori o tehnikama razvijanja veštine čitanja koje primenjuje u nastavi, ali i drugim dobrobitima koje proizlaze iz toga. 

Od svih jezičkih veština, čitanju se poklanja najmanje pažnje – što zbog nedostatka vremena, što zbog nekog od poslednjih mesta koje zauzima na listi prioriteta. A da je našim učenicima preko potrebno da razviju i ovu veštinu, potvrđuju rezultati na završnom ispitu iz srpskog jezika, kao i naše lično iskustvo „na terenu”.

Da najpre navedemo neke činjenice:

Autor bloga je Jasmina Leleković, nastavnica francuskog jezika koja uživa u organizovanju vannastavnih aktivnosti. Sa puno ljubavi i truda uspeva da okupi veliki broj motivisanih učenika i pruži im priliku da putem zanimljivih vannastavnih aktivnosti obogate znanja i umeća i promovišu francuski jezik i kulturu.

Kao što psiholozi preporučuju da se na kraju kalendarske godine sumira proživljeno i donesu neke zdrave odluke za naredni period, tako u našem, prosvetno-pedagoškom rijalitiju, negde početkom juna, pokušavamo da se osvrnemo na prethodnu školsku godinu i uočimo šta je realizovano od planiranog, a šta nije. Taj deo priče jednog nastavnika može da se podvede pod pisanje obaveznih izveštaja za sve aktivnosti i ponekad predstavlja pravi pakao od administracije. Međutim, optimista kakav jesam, meni je zadovoljstvo da se prisetim koje su nastavne i vannastavne aktivnosti bile uspešne, da promovišem postignuća učenika i tako ih motivišem da i u narednom periodu rado uče francuski jezik i oplemene boravak u školi aktivnom participacijom.

Nesrećno sklopljen naslov ovog teksta u mom slučaju ima zaista pozitivnu konotaciju – manija za trošenjem slobodnog vremena u pedagoške svrhe. Imam sreću da radim sa koleginicama i kolegom koji rado prihvataju izazove, tako da timskim radom osmišljavamo vannastavne aktivnosti koje bih vam u daljem tekstu preporučila.

Razumevanje potrebe za optimizacijom moždanih funkcija povezivanjem leve i desne hemisfere mozga, od kojih je svaka zadužena za nešto i obično dominira, od ključnog je značaja za razumevanje procesa učenja. Svesna toga, autor bloga, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, želi da podeli svoje iskustvo u radu sa učenicima mlađeg i starijeg uzrasta, koje se bazira na gimnastici za mozak, odnosno da predloži nekoliko praktičnih aktivnosti (koje se njoj najviše dopadaju) koje ciljano vode ka tome.

(Važno obaveštenje! - Kao neko ko ne može da podnese engleske izraze u tekstovima na srpskom jeziku, termin „Brain Gym” se sigurno neće pojavljivati u nastavku teksta. Koristiću izraz gimnastika za mozak, ma koliko on bio nespretno formulisan. U svakom slučaju mi je miliji i draži).

Kada su me prvi put pitali da li znam šta je gimnastika za mozak, pomislila sam da su to neke mozgalice poput onih koje gledamo u kvizovima ili rešavamo u enigmatskim časopisima. Padale su mi na pamet razne mentalne aktivnosti i tehnike disanja, ali nikako one koje imaju veze sa kretanjem. Bila sam iznenađena kada sam shvatila šta je to, ali ima logike u svemu što sam saznala, a i zabavno je. Ne bih previše da teoretišem. Teorija se može saznati u literaturi ili na internetu. Radije bih da odmah krenem sa primerima vežbi koje možete raditi  na početku časa , kao zagrevanje, ili u trenutku kada osetite da bi vaši učenici trebalo  da se oslobode viška energije  i poboljšaju koncentraciju. Možete ih raditi i na kraju časa, kao opuštanje.  

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa učenicima u Srbiji, a neko vreme i u Kini, sada nakon iskustava sa dva kontinenta daje svoje mišljenje o planu i programu za učenje engleskog jezika u osnovnim školama.

Kada sam pre više godina prvi put video plan i program rada za engleski jezik u osnovnim školama, bio sam u najmanju ruku šokiran. Ne znam ko je planove osmislio, ali je evidentno su više nego ambiciozni. Drugo objašnjenje vidim u tome da je neko preuzeo raspored strana iz neke gramatike.

Ukoliko se usudite da odete na www.zuov.gov.rs, u planovima i programima za sedmi i osmi razred možete naići na beskrajne spiskove gramatika. Iako nisam jedan od onih koji tvrde da su đaci preopterećeni, ovi spiskovi me često navode na to da pomislim kako treba da predajem gramatiku, a ne razgovorni engleski. Iskreno, u 72 časa godišnje, koliko je planom propisano, malo vremena ostaje za primenu i uvežbavanje komunikacije.  Da li naši đaci uče novu gramatiku u srednjim školama ili ne? Ako uče, zašto? Za normalnu komunikaciju je i ovo dovoljno, smatram i previše.

Profesor engleskog jezika, Ivona Ranđelović, u ovom blogu govori o svom iskustvu upravljanja odeljenjem. Učila je na greškama, i to svojim, ali zahvaljujući njima uvela je mnoge promene u svom radu, a najviše kod nje same. U svom tekstu sa vama je podelila svoja iskustva i korisne ideje.

“Kada uperiš prst u nekoga, imaj na umu da druga tri upiru u tebe.” (autor nepoznat)

Kada se spomenu problemi u nastavi (nedisciplina, nezainteresovanost, neznanje) upiranje tog jednog kažiprsta je, maletene, uobičajena pojava. Upiru ga svi u svakoga: učenici u nastavnike, nastavnici u učenike i roditelje, roditelji u nastavnike, nastavnici u društvo, sistem i medije, mediji u nastavnike, roditelje i učenike. Sve u svemu, “začarani krug”.

Autor bloga je Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti. Mnogo vremena je provela jednom nogom u nemačkim školama, posmatrajući njihovu nastavu, a jednom u našim radeći u odeljenjima od 1. do 8. razreda. Sve vreme se bavi samoevaluacijom i introspekcijom, analizira svoje uspehe i greške, a u ovom blogu će sa vama podeliti svoje dileme o tome kada i kako treba korigovati jezik učenika.

Koliko ste vi kao nastavnici vezani za svoje, po pravilu, crvene hemijske olovke? Da li se uloga nastavnika često svodi na puko ispravljanje grešaka, koje će učenici neminovno napraviti? Ima li napretka učenika, ako ih ne ispravljamo na putu učenja? Svi mi sebi postavljamo manje ili više upravo ova pitanja. A čini mi se da su najviše aktuelna u nastavi stranih jezika. Izvesno je da će naši učenici na putu savladavanja stranog jezika praviti greške, ali ono što je neizvesno je kako, kada i koliko ih ispravljati. Postoje mnogobrojne studije, radovi, istraživanja na ovu temu, a opšti utisak je da se svi slažu da nema konačnog tačnog odgovora.

U svojoj petnaestogodišnjoj praksi predavala sam na raznim nivoima, različitim uzrastima i u raznim uslovima, te sam isprobavala razne taktike ispravljanja. Kada se radi o usmenom izražavanju, čini mi se da najbolje dugoročne rezultate daje popravljanje, a ne ispravljanje. Razlika je, iako naizgled u svega nekoliko slova, zapravo ogromna.

Autor bloga je Vojka Milovanović, nastavnica francuskog jezika i doktorand Filološkog fakulteta u Beogradu, koja stalno preispituje svoju ulogu nastavnika u želji da bude što bolja u svom poslu. Koristi različite nastavne tehnike na svojim časovima, a nedavno je organizovala i zanimljivu anketu čije rezultate, kao i svoje stavove o njima, deli u svom tekstu.

Ono o čemu razmišljam već dvadeset godina kako kročim u učionicu jeste da li ja taj svoj posao dobro radim, kako da motivišem one koji jedva čekaju zvono, da li sam ja previše blaga ili previše oštra u ocenjivanju svojih učenika i, na kraju, da li su zadaci koje postavim pred moje učenike suviše laki za njih ili preteški. Najjednostavnije rečeno – da li preterujem?

Ne plašim se ankete. Moram da znam šta ih motiviše za učenje francuskog jezika, pogotovo sada u situaciji kada bi svi želeli da uče nemački. Kako bih videla šta je to što motiviše prosečnog učenika za učenje francuskog jezika, obavila sam jednu kratku anketu sa učenicima iz odeljenja VII/2 OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu. U odeljenju ima 26 učenika, a anketirano je njih 22 jer je pet učenika bilo odsutno tog dana. Oni francuski jezik uče od petog razreda osnovne škole kao drugi strani jezik i imaju dva časa nedeljno.

Kao većina profesora stranih jezika, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, dugo je sledila svoje instinkte u radu sa decom koja pate od disleksije. Nije imala adekvatna znanja, a ni obuke za rad sa njima. Ne zanima je toliko sama dijagnoza, za to postoje stručnjaci, već način na koji se tim učenicima može pomoći da lakše uče. Počela je da traga po literaturi i internetu, po sjajnim priručnicima za nastavnike sa konkretnim savetima. Evo šta ima da vam poruči.

Imate u odeljenju učenika koji ima problem sa pažnjom, pamćenjem, čitanjem i pisanjem? Ima loš i nečitak rukopis. Žali se da mu slova i reči igraju pred očima. Učenika koji je spor, ne razume vaša uputstva i zato ne može da uradi zadatke? Pritom, nije lenj i nezainteresovan, već veoma inteligentan. Zanima ga škola, ali jednostavno ne može da postigne i stalno se suočava sa neuspehom. Često je tužan i nema volju da uči. Šta mi tu možemo da uradimo?

Počeću od nekih opštevažećih smernica. Takvim učenicima prvo obezbedim odgovarajuće mesto za rad u učionici – negde napred, odakle bez problema mogu da me vide i čuju. Ponovim bitne informacije nekoliko puta i proverim da li su ih razumeli na način koji ih neće frustrirati – priđem im i individualno proverim da li su razumeli. Dajem im pažljivo formulisane, kratke, usmene instrukcije uz demonstraciju. Prilagođavam dužinu zadatka njihovim sposobnostima i ostavljam im dovoljno vremena da ga završe. Često ponavljam gradivo, na različite načine, kako bih im pomogla da dugoročno zapamte ono što su naučili i naravno, ne zaboravljam principe VAK teorije – ovi učenici moraju da vide, čuju, dodirnu ili urade nešto kroz pokret da bi lakše učili i pamtili. Na primer, hoću da ih naučim da kažu skini ili obuci džemper. Oni će to najbolje naučiti tako što će ga stvarno skinuti ili obući. Uključujem i ostala čula – miris i ukus. Ne insistiram na pismenom izražavanju, već usmeno proveravam šta i koliko znaju.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, nastavnica engleskog jezika, koja često povezuje engleski jezik sa drugim predmetima, zagovarajući svestran pristup učenju, povezivanje nastavnih sadržaja i primenu naučenog.

Mi, nastavnici stranih jezika, imamo tu sreću da se u naš predmet mogu prilično inkorporirati sadržaji mnogih drugih, pa možda čak i svih predmeta, makar kada je u pitanju osnovna škola. Na nama je u kojoj meri ćemo i koliko često tražiti i u obrazovne svrhe koristiti tu korelaciju.

Svaki nastavnik može sam uneti u svoj čas elemente drugog nastavnog predmeta i to je, po meni, najjednostavniji oblik povezivanja nastavnih sadržaja. Idealno bi bilo ukoliko kolega, nastavnik drugog predmeta, ima entuzijazma da se pridruži, pa da se timski održi čas. Još viši nivo ove saradnje bio bi projekat na nivou odeljenja, razreda ili škole, kojim bi bio obuhvaćen veći broj učenika i aktivnosti i koji bi izašao iz okvira učionice.

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika. Posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Ne tako davne 2008. godine, pojavio se prvi sajt/blog u Srbiji koji je kreirao nastavnik francuskog jezika za učenike škole u kojoj je radio, namenjen da učenicima pruži informaciju, da podseti i zabavi. Kolega Nermin Vučelj uložio je dosta truda i vremena da pokrene i motiviše učenike, a nama je ponudio primer kako da uhvatimo korak sa učenicima nove generacije.

Danas je internet preplavljen nastavničkim stranicama i blogovima iz celog sveta, a ja bih izdvojila nekoliko naših, domaćih, koji nam mogu biti korisni u nastavnoj praksi.

Nastavnik engleskog, Zoran Jelesijević, u svom blogu daje primer jedne aktivnosti za nastavu po individualnom obrazovnom planu i iznosi sumnje u sopstvenu stručnost za ovaj vid rada.

Individualni obrazovni planovi su pre nekoliko godina „niotkuda” uvedeni u prosvetu u Srbiji. Naravno, kao i mnoge stvari koje su uvedene na prečac,  sve je urađeno tako da imate utisak da nešto nedostaje.
Ukoliko se ne varam, irski model, koji podrazumeva to da se obezbede dovoljna sredstva i adekvatan obrazovan kadar, prošao je kroz proces „posrbljavanja” i jedna divna ideja, prožeta idealima humanizma, pretvorena je u „nešto”.

Zaista mislim da je „nešto” najbolja reč, jer nemam bolju. I nemojte misliti da se bez razloga protivim nečemu. Radim gde radim. Od svojih nadređenih dobio sam zadatak i u pokušaju da ga sprovedem, konstantno nailazim na frustraciju i sopstvenu nemoć. I to me nervira.

Primer iz prakse?

Autor bloga je Marija Jović Stevanović, profesorka engleskog jezika koja temu aktuelnog praznika često iskoristi da sa učenicima napravi predah od ponekad prezahtevnog nastavnog programa. Ona će u ovom članku podeliti sa vama nekoliko praktičnih ideja, koje ne zahtevaju preveliku pripremu.

Čini se da je Uskrs, kada je u pitanju realizacija nastavnog plana i programa, uvek dobra prilika za povezivanje stranog jezika sa drugim predmetima, razne korelacije i tematske i timske časove, ali i jednako dobra prilika za opuštanje od gramatičkih sadržaja i ispoljavanje kreativnosti, kako učenika, tako i nastavnika.

Danas na internetu možete pronaći pregršt aktivnosti na ovu temu, naročito kada su u pitanju izrada i ukrašavanje predmeta vezanih za Uskrs, ali ćete nesumnjivo potrošiti nekoliko sati na odabir odgovarajućih, u zavisnosti od uzrasta učenika. Evo nekoliko mojih predloga, koje rado koristim u nastavi, u vreme ovog dragog nam praznika, a koje ne zahtevaju previše priprema i donekle izlaze iz okvira Uskrsa, pružajući priliku za razvijanje jezičkih veština.

Zoran Jelesijević, nastavnike engleskog jezika, u ovom tekstu deli sa vama svoje ideje za obeležavanje Uskrsa sa najmlađim učenicima.

Obožavam praznike. Toliko sam podetinjio poslednjih godina otkako radim kao „učitelj“ sa nižim razredima, da je to zabrinjavajuće za ljude oko mene. Za mene, lično, nije jer obožavam da se igram sa učenicima i praznici mi daju posebno interesantnu priliku za to.

Klinci obožavaju ovakve časove. Posebno su uživali praveći čestitke za Božić i sada uvodim nešto malo drugačije. Ovog Uskrsa planiram interesantan čas za najmlađe (prvi i drugi razred) i izgledaće ovako.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika i književnosti. Rado kuva kod kuće, ali i u učionici. A za Uskrs je uvek posebno inspirisana. U ovom tekstu podelila je sa vama neke od svojih omiljenih recepata.

Praznici i proslave su uvek dobar povod da se malo izađe iz ustaljenih okvira nastave i učenicima ponudi interaktivniji pristup, malo više kreativne slobode i, što da ne, zabave. 😊

Jedan od omiljenih praznika većine dece i odraslih jeste Uskrs. Zeke, mali žuti pilići i šarena jaja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Bili hrisćani ili ne, ovom prazniku se možemo radovati i ako nas zanima samo čokolada. 😊

Autor bloga je Jasmina Leleković, nastavnica koja radi u osnovnoj školi, gde je i sama bila učenik. Tekst je inspirisan nastavnicom francuskog jezika koja je čitav radni vek predano prenosila znanja i ostala u sećanju mnogih generacija.

Zašto ste odlučili da postanete nastavnik francuskog ili nekog drugog stranog jezika? Da li postoji osoba na koju ste se ugledali, koja vas je inspirisala? Da li možda nastavnik probudi u nama želju za budućim zanimanjem? Prepoznajete li učenike sa onom iskrom koju ste imali u oku prateći nečije predavanje?

Nedavno mi je jedna devojčica po imenu Jana rekla da se baš raduje što u biblioteci postoje knjige na francuskom jeziku i da ih ona redovno pozajmljuje. Pitam je koliko razume pročitano, a ona kaže da uzima slikovnice koje čita mlađoj sestri i igra se časa francuskog. Naravno, Jana je „nastavnica“, a sestra i tako ne zna da čita! Ne znam da li će Jana postati nastavnik, ali mene je vratila u osnovnu školu.

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, u ovom blogu piše o motivacionim tehnikama koje primenjuje u nastavi pisanja.

Složićete se da je razvijanje produktivnih jezičkih veština (govora i pisanja) jedan od najtežih, ali i najzanimljivijih zadataka, kako za nas nastavnike, tako i za učenike. Pisanje naročito. Primetili ste da većina naših učenika ima otpor prema pisanju kraćih/dužih tekstova. Zašto? Da li zbog nepoznavanja same teme? Ili možda  ne vide smisao pisanja na zadatu temu? Ne znaju kome i zašto pišu? Strah od mogućnosti da će se „razotkriti“ koliko ne znaju i da će dobiti lošu ocenu?

Sigurna sam da vam je ovo poznato, ali da se ipak malo podsetimo.

Autor bloga je Ivona Ranđelović koja se od samog početka svoje dugogodišnje nastavničke karijere trudi da ne podučava svoje učenike samo engleskom jeziku, već da ih kroz taj strani jezik podstakne da misle, budu kreativni i da pored glave koriste i celo svoje telo. Ona se brine o tome da svojim učenicima obezbedi takozvani „SPICE” (Social Physical Intellectual Creative and Emotional development), odnosno društveni, fizički, intelektualni, kreativni i emocionalni razvoj. U nastavku ovog bloga, podeliće sa vama neke od svojih trikova kako to postiže kada se radi o domaćim zadacima.

Koji je procenat vaših učenika koji redovno donose domaće zadatke i koji je procenat onih koji su domaći zadatak uradili kod kuće, a ne u školi tako što su prepisali od nekog drugog? O kojoj god brojki da se radi, verujem da biste voleli da je viša. Evo nekih predloga zadataka koji su pozitivno delovali kod mojih učenika, a koji bi mogli da imaju isti efekat i kod vaših.

Uvežbavanje pisanja/Ne pišem kao što govorim

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa mlađim učenicima, i uvek traži načine da svojim „klincima“ stvori neki novi sadržaj i tako osveži nastavu i dodatno ih motiviše. U svom blogu on piše o tome kako je organizovao takmičenje za svoje učenike i prenosi vam svoje iskustvo o aktivnostima i igrama koje su realizovali.

Rado ću priznati da sam blago frustriran nedostatkom organizovanih vannastavnih aktivnosti za nastavnike stranih jezika. Kada radite sa nižim razredima, kao ja, možete se naći u situaciji da gledate učitelje kako učestvuju na raznim manifestacijama (likovni,dramski i literarni konkursi, razne druge manifestacije i sl.). Mislim da je to veoma bitno jer doprinosi motivaciji učenika kroz buđenje interesovanja i „razbijanje“ rutine svakodnevnice.

Uvek tražim načine da svojim „klincima“ stvorim neki novi sadržaj. Ti sadržaji su počeli manjim predstavama ili gledanjem filmova, a prošle godine sam prvi put organizovao takmičenja dva odeljenja istih razreda.

Ivona Ranđelović je profesor engleskog jezika, ali je u toku svog školovanja učila i druge jezike kao što su italijanski, francuski i ruski. Ono što joj je smetalo u nastavi stranih jezika je tradicionalni pristup i učenje jezika kroz gramatiku i gramatičke primere. Nastava je bila suvoparna i nije je osposobila za komunikaciju na bilo kom od stranih jezika. S obzirom na to da radi u seoskoj školi sa učenicima koji su izloženi engleskom jeziku samo na njenim časovima, jer ne slušaju muziku na engleskom, niti gledaju filmove, morala je dosta da istražuje i isprobava kako bi pronašla način na koji će ti učenici brže savladati jezik i njegovu gramatiku.

Kada bih vas pitala koliko bi procentualno gramatika trebalo da zauzima prostora u nastavi jezika, šta biste rekli?

Odgovor na ovo pitanje obično varira, od nastavnika do nastavnika, od jezika do jezika. Izvestan broj nastavnika se opredeli za 20%, drugi za 80%–90%, a većina za zlatnu sredinu od 50%. Ono što je zanimljivo je da argumenti koje nastavnici daju kako bi obrazložili svoje odgovore, često nailaze na odobravanje i od strane nastavnika koji su se drugačije opredelili. Sve je relativno zbog ugla iz kog svako od njih posmatra gramatiku.

Autor članka je Marija Jović Stevanović, veliki zaljubljenik u filmove i tehnologiju, koja neretko koristi video za razvijanje jezičkih veština, ali i za podsticanje diskusije i razvoj kritičkog mišljenja.

Ukoliko biste me pitali za omiljenu aktivnost ili resurs za časove engleskog jezika, ne bih mogla da vam odgovorim. Volim svestran pristup učenju svih predmeta, a pogotovo stranog jezika. Međutim, kakva god da je lista, na njoj će se uvek među prvih pet naći kratki video-zapisi, jer ih, kao veliki zaljubljenik u film, često koristim na časovima.

Bilo da su u pitanju kratki filmovi, dokumentarni, animirani, motivacioni, edukativni ili pak reklame, video uvek budi pažnju učenika, podstiče ih na diskusiju i motiviše da se uključe. Neki će to čak uraditi na maternjem jeziku, umesto na stranom, koji bismo mi nastavnici želeli sa njima da vežbamo, ali svi znamo da je kod nekih učenika i to uspeh, znak da su tog dana i psihički prisutni na času i da ih je nešto podstaklo da iskažu svoje mišljenje.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika i književnosti i već petnaest godina radi u osnovnoj školi. Dragana rado koristi muziku u nastavi. U svom blogu je podelila zanimljive informacije i linkove koji vam mogu pomoći da unesete više muzike i u vašu nastavu.

Zašto koristim muziku u nastavi? Što se mene tiče, odgovora je mnogo i svi govore u prilog tome.

Internet stranica DeutschMusikBlog nudi već didaktizovane pesme, koje su razvrstane po nivoima znanja, ali i po oblastima za koje se mogu primeniti. Ili na primer stranica DaF Musik, koja takođe nudi pregršt ideja i smernica o tome kako se muzika može koristiti u nastavi stranih jezika.

Аутор блога, Марина Копиловић, професор енглеског језика, овим текстом жели да подстакне своје колеге на размишљање о савременом српском језику који пола средовечног света у Србији не разуме. Исто тако жели да се "похвали" како је успешно научила једног осамдесетогодишњака неким речима и изразима, и тако допринела томе да се он осећа боље и корисније у послу којим се тренутно бави - узгајању воћа и поврћа.

Овај текст нема никакве везе са наставом страних језика. Али има везе са језиком, и то српским. С тога, немојте да ми замерите ако сам промашила тему – место, време и начин. Само сам забринута.

Предлажем да пажљиво прочитате ово што овде желим да шерујем. И да све, плиз, лајкујете. Ни случајно немојте да хејтујете. Бићу очајна, па ћу морати да тркнем до шопинг центра како бих покушала да се утешим и купим нешто на САЛЕ, а ако ни то не успем, мораћу да пронађем неки паб, па да уз дринкић пробам да искулирам свој фејл као блогер. Неће никако да ваља – или ћу потрошити паре које немам, или ћу се из очаја напити.

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Ako ste pomislili da ćete čitati o četiri jezičke veštine koje treba sinhronizovano razvijati kod učenika, ovaj tekst možda nije za vas. Doduše, najupečatljivija lekcija koju sam na časovima metodike usvojila jeste upravo ona u kojoj moja profesorka savetuje da na svakom času svaki učenik treba nešto da  čuje, pročita, kaže i zapiše. Sama pomisao na to kako da organizujem čas, a da svi, baš svi učenici obave ove četiri aktivnosti, stvarala je u mojoj glavi sliku hobotnice iz nekog SF filma. I danas, posle mnogo održanih časova, matematički ih analiziram: 45/45, 20/27, 24/27, 3/4 i tako redom dok mi se ne zavrti u glavi. Priznajem, matematičke vrtoglavice su poreklom iz mojih školskih dana.

Razvijanje jezičkih veština se uči na fakultetu, a obnavlja se na seminarima. Međutim, postoje i one veštine koje se stiču tokom rada u školi. Izdvojila bih neke:

Jasmina Leleković sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Kako dolazite do materijala za nastavu? Da li ih redovno sami kreirate ili pozajmljujete sa interneta? Delite li ih sa drugima? Razgovaram na ovu temu sa svojom koleginicom i ona mi kaže da joj na pamet ne pada da svoje materijale deli drugima jer je uložila vreme i trud da ih pripremi za svoje učenike. Pitah je da li je to sebično s njene strane? Možda, malo, ali to je jače od nje.

Svrstavam sebe u grupu nastavnika koji uzima i daje, priznajem, malo više uzimam. Moj omiljeni glagol sa društvenih mreža je glagol DELITI. Društvene mreže zaslužuju poseban tekst, tako da ću ih ovom prilikom opravdano zanemariti. Kako mi je omiljena aktivnost u slobodno vreme pretraživanje po raznim pedagoškim sajtovima, ali i onima koji to nisu, imam i svoje favorite. Izdvojiću top 3. Moram da napomenem da ih nisam rangirala, jer je svaki specifičan na svoj način i svaki od njih toplo preporučujem.

Autor ovog bloga, Marina Kopilović, profesor engleskog jezika, godinama nije znala kako da udovolji svojim učenicima i barem u nekom trenutku časa učini nastavu zanimljivom svakom od njih. A onda je, pre petanaestak godina, čula za VAK teoriju (skraćenica za vizuelni, auditivni i kinestetični tip učenja) koja joj je olakšala muke i otvorila prostor za nova istraživanja i eksperimente.

Počeću sa nekoliko jednostavnih pitanja. Da li u odeljenjima u kojima predajete imate decu koja ne vole da čitaju i pišu, a ne pate od disleksije? „Neizdrže“ koji neprestano škljocaju olovkom, ustaju bez pitanja, ne mogu da miruju duže od dva minuta, a ne pate od ADHD-a? Da li ste nekada primetili da neko dete na trenutak odluta i priča samo sa sobom ili pomera usne dok čita tekst u sebi? Ili možda nekog učenika koji, ni posle stotog usmenog objašnjenja, bez odgovarajuće vizuelne podrške, i dalje nema pojma o čemu govorite? Da li vam je poznata rečenica sačekajte da zapišem/nacrtam?

Meni se ovo dešavalo često, ne samo na početku karijere, već i kasnije. A onda sam, na jednom seminaru, prvi put čula za stilove učenja. Prepoznala sam svoje učenike i sebe u toj priči, i kao protagoniste, i kao antagoniste. Svi smo jednako hteli da budemo dobri i važni, a patili smo. Shvatila sam tada da je ono što ja smatram dobrom i zanimljivom aktivnošću, u stvari, rezultat mog načina učenja, i da ona ne mora da bude jednako dobra i zanimljiva mojim učenicima. Počela sam da eksperimentišem. Osluškivala sam i posmatrala svoje đake. Primetila sam mnoga ponašanja koja su ukazivala na potrebu uvođenja raznovrsnih aktivnosti koje bi zadovoljile ne samo njihove različite sposobnosti (što mi je tada bio jedini prioritet), već i različite stilove učenja.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, profesor engleskog jezika, entuzijasta i veliki zaljubljenik u upotrebu dramskih aktivnosti u nastavi.

Želite da uvežbavate neki glagoski oblik, bilo da se radi o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, ali biste da to uradite na drugačiji način kako biste motivisali nemotivisane, a pored njih i sebe? U ovom blogu pokazaću vam primer koji je svaki put bio uspešno realizovan i koji je baziran na dramskim tehnikama.

Za čas vam nije potrebna nikakva priprema, ali vam je potreban prostor u kome će učenici moći slobodno da se kreću. Idealno bi bilo da to bude vaša učionica sa klupama razmaknutim u stranu, ali mogu da posluže i druge prostorije u školi.

Autor članka je Marija Jović Stevanović koja radi sa učenicima svih uzrasta i instant ideje često koristi radi stvaranja pozitivne atmosfere u odeljenju i motivisanja učenika.

U eri uglednih  i timskih časova, koji pršte od nastavnih sredstava, često zaboravljamo najjednostavnije aktivnosti, koje ne zahtevaju pregršt resursa, fotokopiranog materijala  ili tehnologije, a mogu biti izuzetno efektne. Iako volim da kombinujem različite resurse, veliki sam pobornik ideja koje ili nastanu u trenutku, ili se neplanirano primene na času u skladu sa potrebama učenika, u cilju kreiranja pozitivne atmosfere. Takve ideje zovem „instant“ ideje.

Aktivnosti sa minimalnim resursima vam omogućavaju da trenutno reagujete na atmosferu u razredu. Ukoliko je razred uspavan da „razbudite“ učenike, ukoliko je previše bučan da ga malo utišate, a ukoliko su učenici pomalo bezvoljni, da ih motivišete, nasmejete, podstaknete.  Naša priprema za čas može biti „savršena“, ali ukoliko uđemo u odeljenje i vidimo da unapred osmišljene aktivnosti iz nekog razloga nemaju efekta, „instant“ ideje su ponekad jedini spas.

Autor bloga Zoran Jelesijević, nastavnik engleskog jezika sa radnim iskustvom u Srbiji i Kini. U ovom blogu objašnjava svoja iskustva sa organizovanjem debata u nastavi.

Pre nekoliko dana slučajno sam se našao u prisustvu većeg broja nastavnika stranih jezika. Bilo je tu nastavnika ruskog, francuskog, engleskog i španskog jezika. I neverovatno je koliko smo različitih pristupa jeziku imali.

Jedina stvar sa kojom smo se složili je da bi trebalo insistirati na veštini govora. Zašto? Bili smo saglasni da je to nešto o čemu se u našim programima nije mnogo vodilo računa prethodnih godina. Smatram da su najveći izazovi u nastavi motivisanje i animiranje učenika da koriste jezik. Vrlo često sam bio u situaciji da učenik koji postiže izvanredne rezultate na svim proverama znanja dobije blokadu kada treba da progovori.

Dragana Jovanović je master profesor nemačkog jezika sa petnaestogodišnjim iskustvom i velikom ljubavlju prema novim tehnologijama u nastavi stranih jezika. U konstantnoj je potrazi za novim rešenjima, pa su joj nove tehnologije baš omiljena igračka.

Sigurna sam da se svaki nastavnik pre ili kasnije suočio bilo sa sopstvenom željom da malo osavremeni i učini svoju nastavu zanimljivijom, bilo sa pritiskom PP službe, direktora, kolega.

Na prvi pogled bi se nekima to moglo učiniti kao krajnje jednostavna stvar, dok bi drugi, oni malo manje upoznati sa novim tehnologijama, mogli pomisliti da je ovo „nemoguća misija“. Rekla bih da je istina, kao i uvek, negde u sredini. Zaista! Nije fraza. Mi prosvetni radnici smo stalno negde u sredini: između roditelja i dece, udžbenika i nastavne realnosti, novog i starog, table i tableta.

Autor članka je Marija Jović Stevanović koja radi sa učenicima svih uzrasta, nastavnik radoznalog duha, koji ju je doveo do eTwinning projekata.

Taman kada pomislite da ste bili i na previše seminara i čuli sve moguće ideje, neki tamo nastavnik, s drugog kraja Evrope, podstaći će vas svojom idejom da unesete inovaciju u nastavu i njome angažujete i motivišete učenike. Sigurna sam da su mnogi od vas čuli za eTwinning i da su neki od vas i učestvovali u nekom od takvih projekata, ali za one koji žele da saznaju više, pokušaću ukratko da objasnim  o čemu se zapravo radi i kakva su moja iskustva.

eTwinning je međunarodno priznata onlajn-platforma, namenjena zaposlenima u školskim i predškolskim ustanovama u Evropi. Njen cilj je da poveže nastavnike i njihove učenike, kako bi razmenjivali ideje, iskustva i, najčešće, kako bi zajedno učestvovali u projektima od kulturnog i obrazovnog značaja.

Autor bloga je Marina Kopilović, profesor engleskog jezika koja za sebe najviše voli da kaže da je učiteljica. Po prirodi je vesela, obožava da igra i peva (ponekad je teško slušati, ali ne odustaje), ne voli apsolutnu tišinu u učionici - zabrine se kada je deca nemo gledaju. Nije joj problem da sa njima skače u zamišljeni bazen ili zaroni u more i vadi školjke, morske zvezde, glumi stenu koja plače, a ni da pozove direktora škole da im se pridruži kada pokuca na vrata da vidi zašto je buka. Međutim, problem joj je da nacrta životinju, napravi poster, ukrasi učionicu - nema tu vrstu kreativnosti. „Vešto“ se dosetila da bi to mogli da urade učenici, ne sluteći da stvari mogu da krenu neplaniranim tokom.

Ovo je priča koju vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub, već o sopstvenom neznanju koju sam prevazišla sasvim slučajno, zahvaljujući svojim učenicima.

Oduvek sam volela da učenici prave razne radove kojima bih ukrašavala zidove učionice misleći da ću prostor u kom uče i rade oplemeniti i učiniti ga prijatnijim i lepšim. Podelim ih u grupe, dam im zadatke, oni se svojski potrude – istražuju, sakupljaju materijale, slike, čitaju, pišu, sve to lepo upakuju na poster i donesu u školu. Ja presrećna, brže-bolje okačim to na zid, pozovem koleginice i kolege da vide, da se dive, da ih hvale. I bila je učionica lepša i prijatnija za boravak i rad u njoj. Ali trajalo je kratko. Samo nekoliko puta.

Autor bloga je Dragana Jovanović, master profesor nemačkog jezika i književnosti. U osnovnoj školi radi petnaest godina i od samog početka su je zanimale nove tehnologije i njihova primena u nastavi. Veliki je fan high-tech spravica i neki smatraju da ne bi mogla bez njih da održi čas. I sama se ponekad pita da li su u pravu. 

Kako učenicima nastavu učiniti zanimljivijom, a gradivo privlačnijim, jedna je od glavnih tema većine prosvetnih radnika. Svima je jasno da deca „ne dižu glavu“ sa računara i pametnih telefona, ali je takođe jasno da to ne znači da su oni automatski pametniji.

Naše je da pronađemo put kroz mrežu kablova i bežičnog prenosa informacija do njihovih glavica. Sigurno je da nam korišćenje tehnologija može doneti puno toga dobrog u učionici. Pitanje je samo kako ih primenjujemo. Moja baka je uvek govorila da je nešto i lek i otrov i da njegovo dejstvo zavisi od toga na koji način se koristi.

Jasmina Leleković, autor bloga, sedamnaest godina radi u osnovnoj školi kao nastavnik francuskog jezika, posebno je interesuje upotreba multimedija u nastavi stranog jezika, kao i kako motivisati učenike da ih koriste u obrazovne svrhe.

Da li i vi svrstavate sebe u grupu nastavnika stranog jezika koji negoduju kada čuju da učenici koriste internet alatke pri izradi domaćeg zadatka? Zadate im da za domaći napišu pet rečenica o najboljem drugu, a dobijete nešto što se ne može prepoznati. U takvoj situaciji morate da odvojite desetak minuta podrobno objašnjavajući kako bi bilo mnogo jednostavnije da su slušali predavanje i vaša uputstva, da domaći i nije bio tako komplikovan kako su učenici zamišljali, kao i da su sebi napravili više štete nego koristi tražeći prečice. Zatim odvajate još deset minuta da uradite domaći i ponovo objasnite lekciju sa prethodnog časa.

Neminovno je da su današnje generacije doslovno „navučene“ na internet, izvinite što upotrebih kolokvijalizam, ali mi se čini da ovaj trpni glagolski pridev najbolje opisuje nasušnu potrebu da se bude u toku i kontaktu 24/24. U tom smislu sam veoma empatična, jer se i sama često nađem na rubu zavisnosti od istog. Međutim, kao pripadnik generacije koja je tokom školovanja znala samo za tablu, kredu i svesku, sada se trudim da se edukujem i pratim učenike. Ne smatram izgubljenim ono vreme koje od časa odvojim da se kritički osvrnem na različite sajtove i blogove koje bi učenici mogli da posete i iskoriste za učenje ili uvežbavanje gradiva. Ali, priznajem, Gugl prevodioca se nisam setila, sve dok mi jedna Natalija nije ukazala na to.

Autor bloga je Ivona Ranđelović, zvana Mis Ivona, a jednom su je prvačići zvali i Vasiona s obzirom na to da je njeno ime nesvakidašnje na jugu gde živi i radi. Njena strast je drama, i to obrazovna drama, koja je sada postala sastavni deo svakog njenog plana časa. Drama se, na Ivoninu veliku radost, provlači i kroz druge predmete zahvaljujući umrežavanju sa ostalim kolegama iz njene škole koji su primetili da ona radi nešto drugačije, da učenici pozitivno reaguju na te promene, i da oni koji su etiketirani kao „nemogući”, „bezobrazni” i „nedisciplinovani” nisu takvi na ovim časovima. 

Drama se dešava svuda oko nas i u svakom trenutku: na ulici, na poslu, u našim domovima sa našom decom, supružnicima, roditeljima, pa zašto ne bismo nešto tako blisko i prirodno uneli u učionicu i iskoristili sve njene prednosti i potencijale? Zašto ne bismo podstakli učenike i učinili im učenje  zanimljivijim i korisnijim pomoću nečeg tako moćnog kao što je drama?

Autor bloga je Zoran Jelesijević, nastavnik koji godinama radi sa mlađim učenicima, i ovo je jedna od igara koju je koristio u Srbiji i Pekingu, gde je takođe predavao engleski.

Moje ime je Zoran Jelesijević i ja sam mnogo toga... Opisao bih sebe rečima filmofil, nastavnik engleskog, sarkastičan, radoznao, avanturista. U profesionalnom smislu sam, takođe, „mnogo toga“. Diplomirao sam na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (Engleski jezik i književnost). Ali nisam profesor engleskog jezika i književnosti. Ne, ja sam: učitelj, učitelj Zoran, trener, nastavnik Zoki, ponekad i „ej“ , a jednom prilikom i „mama“... Na sve te, i mnoge druge nazive, svakodnevno odgovaram, jer su moji učenici najzahtevniji đaci osnovne škole. Ja predajem engleski od prvog do četvrtog razreda i svakog jutra nakon popijene kafe postajem ono što mojim đacima treba – mačak Felix.

Sećate se njega? To je lik iz crtanog filma koji je nosio magičnu torbu u kojoj se nalazilo sve što njemu treba... U mojoj torbi, iako nije magična, možete uvek naći igračke, balone, loptice i mnogo raznih instrumenata, koje svakodnevno koristim na časovima. Dozvolite da sa vama podelim jednu od igara koju moju đaci obožavaju.