Iz ugla “školske mame”

Iz ugla “školske mame”

Ivona Ranđelović je profesorka engleskog jezika, ali i razredni starešina već dugo godina. U ovoj drugoj ulozi imala je mnoge svetle momente, ali je nailazila i na mnogobrojne prepreke i probleme, rešive i nerešive. Kao neko ko stalno traga za rešenjima, čak i kada se čine nemogućim i nepostojećim, u ovom blogu podeliće sa vama svoje iskustvo.

Prošle školske godine ispratila sam fenomenalnu generaciju osmaka koju su uglavnom činili dečaci, a koji za četiri godine druženja sa mnom nisu napravili nijedan jedini prekršaj. Prosto neverovatno, priznaćete. Svi smo se čudili.

Za razliku od njih, ove godine sam postala „mama” novodošlim petacima koji već od prvog dana imaju opomene, što od mene, što od dežurnih nastavnika, pa se alarm za hitno reagovanje već oglasio. Ali pre nego što vam otkrijem koje korake nameravam da preduzmem, najpre da se vratimo u ne tako davnu prošlost. Važno je.

Pre osam godina, a onda naredne četiri, vodila sam borbu sa grupom učenika #NePonovilaSe. Časovi odeljenskog starešine ličili su nam na sudnicu i sudski proces sa svim glavnim likovima: tuženim i tuženikom, svedocima, posmatračima, zapisničarom (jer sve moramo na papir), i sa mnom kao sudijom koji sve vreme navodi na mirenje i prihvatanje, ali bezuspešno. Bila sam očajna. Čak ni stručna osoba u školi nije uspevala da pronađe rešenje za tu grupu učenika koja je kod nastavnika i ostalih u odeljenju izazivala snažno osećanje frustracije i nemoći. Čak su uspeli i da zadobiju #boljedaimsepridružim pristalice, što je dovelo do podele na dečake i devojčice. Kada sam po savetu jednog stručnjaka svu pažnju preusmerila sa lošeg na lepo ponašanje (devojčica), netrpeljivost se samo povećala.

Vrhunac svega bio je onda kada smo počeli odbrojavanje meseca, nedelja i dana kada ćemo im videti leđa, a loše uspomene na njihova nedela zaključati negde i baciti ključ. I kada smo najzad dočekali taj dan, nisam mogla a da se ne zapitam jesmo li stvarno sve pokušali, da li je ipak postojalo rešenje, samo mi nismo dovoljno tražili?

A rešenje se jeste nagovestilo jednom prilikom kada sam pronašla rečenicu u čitanci koja je imala broj reči jednak broju učenika i usmeno podelila svakom po reč. Zadatak im je bio da naprave rečenicu od datih reči. Ništa revolucionarno, veoma poznata aktivnost, a ispostavilo se tako delotvorna. Trebalo im je petnaestak minuta da je slože i kada su na kraju uspeli, komentar je bio „Prvi put da se nismo svađali!” Eureka!

Šta sam zaključila?

  1. Umesto što sam pomirenje dveju zavađenih strana tražila tako što sam ih delila i odvojeno saslušavala, trebalo je samo da ih spojim i omogućim im da se sami slušaju.
  2. Umesto što smo pričali i (do besvesti) analizirali sve negativno što se dešavalo, trebalo je samo da radimo pozitivne stvari i da im dozvolim da samostalno dođu do prihvatljivog modela ponašanja.
  3. Igrolike aktivnosti samo na prvi pogled imaju za cilj zabavu. Ali kada se svaka promisli, može se iskoristiti za postizanje najrazličitijih ciljeva, pre svega vaspitnih.
  4. Hitno moram da razvijem svoje K3 kompetencije.

Elem, da se vratimo na početak priče i petake. Spojila sam dva (već zavađena) odeljenja i uradila jednostavnu radionicu:

  1. Vetar duva (pandan Muzičkim stolicama). Sedimo u krugu, jedan učenik je u sredini. Kažem: „Vetar duva za sve one koji su iz Pečenjevca!”, „... sve one koji vole matematiku”, itd. Učenik u sredini pokušava da zauzme mesto, a onda i on zadaje kriterijume.
  2. Grupisanje. Učenici imaju 10 sekundi da se grupišu po zadatom kriterijumu. „Podelite se prema tome kako dolazite u školu” (pešice, autobusom) / šta volite da čitate” i sl. Zadavala sam i kriterijume gde sam znala da će neko negde ostati sam, neće biti deo grupe, a završila sam sa podelom „po odeljenju kome pripadaju”, a onda i „po školi u koju idu”, tako da su na kraju svi bili jedna celina. (Pogledajte primer sa odraslima.)
  3. Refleksija. Po čemu ste slični/različiti? Jeste li uvek bili deo neke grupe? Da li ste nekad ostali sami? Kako ste se osećali? Da li svi imamo potrebu da pripadamo? Itd.

Ovo je tek prvi korak u borbi protiv (opšteprisutne) netolerancije. Umesto da pričamo o njoj, radićemo igrolike aktivnosti iz kojih će sami izvlačiti pouku, a onda će mi to poslužiti u kritičnim situacijama kada ću ih podsetiti na ono do čega su samostalno došli. I to ne samo na ČOS-u i sa mojim petacima, već sa svima na redovnim časovima, u saradnji sa kolegama sa kojima sam odradila nekoliko radionica i koji su i sami počeli da primenjuju tehnike.

 

 

A kako vi rešavate slične situacije?

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Ivona Ranđelović
Ivona Ranđelović Autor

Ivona Ranđelović je diplomirani filolog za engleski jezik i književnost. Po završetku studija na Filozofskom fakultetu u Nišu (2000), počinje sa radom u seoskim školama i zadržava se u OŠ „Vuk Karadžić” u Pečenjevcu (Leskovac). I posle 15 godina rada i dalje podučava sa velikim entuzijazmom i posvećenošću, stalno uvodeći novine, počevši od upotrebe najnovijih informacionih tehnologija u nastavi, do različitih dramskih metoda i tehnika, koje su joj trenutno u fokusu interesovanja (video-intervju). Njen cilj je da ne podučava o jeziku kao sistemu, već da strani jezik koristi tako da svoje učenike obrazuje i kod njih podstiče intelektualni, društveni, fizički, kreativni i emocionalni razvoj. Takođe, kao autor i realizator više akreditovanih seminara, ima za cilj da nastavnike upozna sa metodologijom i strategijama koji su se pokazali veoma uspešnim u radu sa njenim učenicima. Oni zajedno neprestano ruše predrasude o tome da deca iz seoskih sredina ne mogu biti podjednako uspešna kao njihovi vršnjaci iz većih razvijenih gradova, o čemu svedoče mnogobrojne nagrade koje su osvojili.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions