Telefon, naš najbolji (ne)prijatelj

Telefon, naš najbolji (ne)prijatelj

Pametni telefoni, sve prisutniji u našim životima, nepobitno utiču na živote naših učenika svih uzrasta. O tome koliko je to dobro, ali i kakve posledice sobom nosi, pročitajte u blogu nastavnice engleskog jezika Marije Jović Stevanović.

Čas engleskog jezika u prvom razredu. Učenici obnavljaju reči koje se odnose na školu i školski pribor. Rešenje jednog vežbanja je crtež dečaka koji čita knjigu pred spavanje. Primećujem da neki učenici rešavaju zadatak logički, zaključujući na osnovu položaja ruku, da dečak ne drži ranac ili olovku, ali su ipak pomalo nesigurni.

Proveravamo rešenja, a zatim pitam učenike: „Da li vam neko čita priče pred spavanjе?“ Jedna devojčica odgovara: „Ne, ja zaspim uz telefon.“ Nekoliko njih daje isti odgovor.

Još jedan od brojnih podsetnika kako su se te spravice ušunjale u sve sfere naših života, ali i života naših učenika i naše dece. O toj temi postoji određeni broj članaka, ali, čini se, još uvek nedovoljan. Svima nam je potreban konstantan podsetnik o značaju umerenosti u svemu, pa i u korišćenju tehnologije, ponajviše telefona, jer mi se čini da je tu pasivnost korisnika najizraženija, a trenutno su i najzastupljeniji.

Sigurna sam da imate učenike koji već u prvom razredu fantastično govore engleski jezik. Odlično vas razumeju, imaju širok vokabular i rado komuniciraju. Na prvi pogled, učenik koga samo možete poželeti. Za većinu tih učenika problemi nastaju kada treba usvojiti neka pravila ponašanja u učionici, naučiti se strpljenju, redovnoj izradi domaćih zadataka, a kasnije i razviti veštinu pisanja. Pritom, u mom slučaju, moji učenici su ta znanja u predškolskom uzrastu usvojili isključivo putem telefona ili računara jer u blizini nema privatnih škola. Ne treba zanemariti činjenicu da neki od tih učenika imaju velikih problema sa izgovorom glasova na maternjem jeziku, što je očekivano jer svi stručnjaci upozoravaju da dete koje satima posmatra sadržaj na internetu ne govori i ne vežba izgovor glasova, a povremeno ima i problema sa socijalizacijom.

Roditelji su najčešće ponosni na to što im dete odlično razume engleski pre upisa u školu, što je i razumljivo. Deca su usvojila veliki broj reči, neka čak tečno govore strani jezik. Nedavno mi je jedan roditelj tvrdio da je njegovom detetu engleski jezik maternji. Pritom dete nije odraslo u zemlji engleskog govornog područja niti je roditeljima to maternji jezik, što potvrđuje i evidencija predmeta koje dete izučava u samom dnevniku. Kako objasniti takvom roditelju da je veština govora veoma bitna, može se reći najbitnija, ali ne i jedina? Da su bitni i mnogi drugi faktori, kao što su razumevanje pročitanog, odnos prema radu, veština pisanja itd.

Nisam od onih koji su kritički nastrojeni prema svemu novom, naprotiv. Jedan zanimljiv video-zapis koji sam nedavno pogledala podsetio me je na ono što već znam, ali povremeno zaboravim. Zato i tvrdim da podsetnika nikada nije previše. On govori o tome kako je današnjim generacijama sve dostupno i da su na jedan klik od svih sadržaja, komunikacije, muzike, kupovine. Dugoročno, time se razvija nestrpljivost, što se može videti i kod naših malih pametnih glava u učionici. Deo nestrpljivosti se može pripisati uzrastu, ali čini mi se da procenat nestrpljivosti raste sa brzinom interneta u kojoj se provajderi agresivno nadmeću i sve većom dostupnošću telefona i tableta.

Može li nastavnik sve to da isprati? Donekle može i treba. Zašto bežati od tolikog bogatstva resursa na internetu, koji su učenicima zanimljivi i bliski? Umesto toga, treba ih često integrisati u čas. Ali, prema mom skromnom mišljenju, ne po svaku cenu. Nastavnik treba da bude više motivator i organizator, a manje animator. Tu smo da pronađemo ravnotežu. Ako je neka naša aktivnost na času „dosadna“ i „smarа“, a neki učenici se neće libiti da to i glasno kažu, onda je povremeno treba osvežiti, a nekada i otvoreno reći učenicima da u školi, poslu i životu nije sve zabavno. Možda će se neka znanja bolje usvojiti upravo tradicionalnijom metodom ili unplugged verzijom časa.

Polaskom u školu ljubav prema dragom telefonu ne prestaje, samo se transformiše ili, bolje reći, mutira. Možemo da žmurimo i da nas ne zanima, ali povremeno treba zagrebati taj deo života naših učenika, zbog planiranja nastave i zbog njihove bezbednosti. Od pasivnih gledalaca naši učenici su sada aktivni YouTuberi i neretko je naša ocena u senci broja njihovih „lajkova“, „pratilaca“ i „izazova“, a mišljenje poznate ili čak nepoznate osobe na internetu bitnije od našeg formativnog ocenjivanja i čitavih traktata  sa preporukama za postizanje boljeg uspeha.

Kakav je vaš stav prema najboljem (ne)prijatelju mnogih naših učenika, ali i nas samih, i njegovom uticaju na nastavu i školu uopšte?

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marija Jović Stevanović
Marija Jović Stevanović Autor

Marija Jović Stevanović radi kao profesor engleskog jezika u osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Batočini od 2004. Dobitnik je više nagrada za uspešne primere primene tehnologije u nastavi, autor članaka o primeni IKT-a, koautor knjige ,,Crazy Animals And Other Activities for Teaching English to Young Learners", (Aston University and British Council) i urednik nekoliko blogova i sajtova za učenike i nastavnike.

Takođe je dobitnik stipendije Američke ambasade, zahvaljujući kojoj je uspešno završila desetonedeljni kurs Instituta za engleski jezik, Univerziteta u Oregonu na temu primene tehnologije u podučavanju engleskog jezika. Bila je predavač na nekoliko akreditovanih seminara i neformalnih obuka.

U svom radu kombinuje moderne i tradicionalne metode, časove bogate nastavnim sredstvima i časove sa minimalnim resursima i rado eksperimentiše sa korelacijom između različitih predmeta i oblasti. Dosta pažnje posvećuje motivisanju učenika.

Interesuju je celoživotno učenje, tehnologija, filmovi i putovanja, a oslonac su joj porodica, prijatelji i iskreni saradnici.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions