Trenutak istine

Trenutak istine

Marina Kopilović, profesor engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, ne bi bila Marina Kopilović kada ne bi imala otpor prema svemu o čemu se govori samo u superlativu, bez kritičkog razmišljanja. 

Kad god ima dilemu, stavi pametni šešir na glavu i počne da misli.

Na samom početku moram da vam priznam da nisam uradila više od pola onoga što sam planirala za ovu školsku godinu (o nekim planovima sam čak pisala i blogove) zato što nisam stigla.

A znate li zašto nisam stigla? Zato što stalno pokušavam a ne mogu da se uverim u sve  prednosti nad prednostima digitalizacije u obrazovanju.

Da počnemo od elektronskog dnevnika i fer igre unošenja podataka o učenicima i štampanja svedočanstava. Prvo moram da kažem: „Jadni učitelji.” Oni će unositi podatke o učenicima svake četvrte godine, dok ćemo mi koji ih nasleđujemo u petom razredu, kao i oni koji ih nasleđuju u srednjoj školi, uživati jer je baza podataka jedinstvena. Dakle, nije fer. Što se štampanja svedočanstava tiče, nama od petog razreda i onima u srednjoj školi opet je odlično. A učitelji će morati da pišu knjižice, kao i do sada. Stvarno nije fer.

Dalje, ne znam kako vi, ali ja ne uspevam da upišem čas, ocene, zapažanja o aktivnosti učenika na času i da opišem napredovanje učenika sa preporukom a da ne izgubim pola časa. Kako mi je od svega najvažniji sam čas, sve, osim upisivanja samog časa, ocena bez beleške i evidentiranja odsutnih učenika, radim kod kuće. I nerviram se. Prvo moram da zapišem u svesci da ne zaboravim, pa da odatle prenesem u elektronski dnevnik. Gubim silno vreme koje mogu mnogo pametnije da iskoristim. Neki mogu da kažu da smo to isto radili u pedagoškim sveskama. Pa jesmo, ali ja sam u svojoj pedagoškoj svesci pisala teze, koristila simbole i znakove koji su mi štedeli vreme, i sve to na času.  Pitam se kako će biti ubuduće kada će sve to morati da se uradi tokom časa od 45 minuta.

Postoji još nešto što me uznemirava, a to je potreba nasušna vlasti da me ubede da je samo digitalizacijom nastave moguće ostvariti nešto o čemu se zna vekovima i što smo radili mnogo pre te svemoguće i svevišnje nazovi tekovine digitalne revolucije. Naročito me iritira činjenica što takve ideje čujem i od predstavnika Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija!

Nedavno sam pročitala tekst u kojem se kaže da „moderno obrazovanje 21. veka donosi promene u ulozi profesora i nastavnika, kao i u samom konceptu obrazovanja, da se više insistira na većoj kolaboraciji između profesora i učenika u zajedničkim aktivnostima na času”.  Autor zatim objašnjava ideju da učenicima treba omogućiti da uče svojom brzinom i na svoj način, da treba da sarađuju i razvijaju komunikacijske veštine, da nastavnik mora da prilagodi plan učenja i predavanja individualnim karakteristikama učenika. Govori o socijalnom i kognitivnom razvoju učenika… Dalje ne bih, ovo je sasvim dovoljno. E sad, ništa od ovoga u tekstu ne bi mi smetalo da nije rečenice koja kaže da je digitalizacija jedini način da se sve to danas ostvari. Ma šta mi napriča! Naročito će razvijati socijalne i komunikacijske veštine razmenom ideja putem interneta!

Autonomija učenika je poznata mnogo pre digitalne revolucije i uspevali smo da je obezbedimo bez informacionih tehnologija, snagom volje i znanja. Aktivna, kooperativna, individualizovana nastava se odavno, i vrlo uspešno, realizuje i u svetu i kod nas. Čak je i moja profesorka srpskohrvatskog jezika u osnovnoj školi, još davnih sedamdesetih godina prošloga veka, radila sa nama poštujući principe aktivne nastave. Možda profesorka nije znala da se to tako zove, ali je itekako znala kako da nas, pomoću štapa i kanapa, motiviše da radimo i nauči da mislimo. Nije ona jedina koje se sećam, ali je ostavila najupečatljiviji utisak na mene. Mi smo se igrali, glumili, otkrivali, izrađivali grupne referate (danas su to projekti), preispitivali svoje odluke i vrednovali svoj rad. Sami!

Kako ne biste pomislili da sam skroz-naskroz protiv digitalizacije nastave, moram da napomenem da nisam. Više sam za opciju umerenosti i kombinovanja različitih pristupa i metoda rada.

Uostalom, u nekim zemljama Evrope škole se vraćaju na stare dobre papirne udžbenike i ponovo zagovaraju stare dobre metode interaktivne nastave bez računara, tableta, mobilnih telefona i sličnih spravica.

Da li sam u pravu ili me ipak gazi vreme, pa ne razumem potrebe učenika u 21. veku?

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions