Učenički radovi – dekor u učionici ili nastavno sredstvo?

Učenički radovi – dekor u učionici ili nastavno sredstvo?

Autor bloga je Marina Kopilović, profesor engleskog jezika koja za sebe najviše voli da kaže da je učiteljica. Po prirodi je vesela, obožava da igra i peva (ponekad je teško slušati, ali ne odustaje), ne voli apsolutnu tišinu u učionici - zabrine se kada je deca nemo gledaju. Nije joj problem da sa njima skače u zamišljeni bazen ili zaroni u more i vadi školjke, morske zvezde, glumi stenu koja plače, a ni da pozove direktora škole da im se pridruži kada pokuca na vrata da vidi zašto je buka. Međutim, problem joj je da nacrta životinju, napravi poster, ukrasi učionicu - nema tu vrstu kreativnosti. „Vešto“ se dosetila da bi to mogli da urade učenici, ne sluteći da stvari mogu da krenu neplaniranim tokom.

Ovo je priča koju vrlo rado pričam, ali to nije priča o Boži zvanom Pub, već o sopstvenom neznanju koju sam prevazišla sasvim slučajno, zahvaljujući svojim učenicima.

Oduvek sam volela da učenici prave razne radove kojima bih ukrašavala zidove učionice misleći da ću prostor u kom uče i rade oplemeniti i učiniti ga prijatnijim i lepšim. Podelim ih u grupe, dam im zadatke, oni se svojski potrude – istražuju, sakupljaju materijale, slike, čitaju, pišu, sve to lepo upakuju na poster i donesu u školu. Ja presrećna, brže-bolje okačim to na zid, pozovem koleginice i kolege da vide, da se dive, da ih hvale. I bila je učionica lepša i prijatnija za boravak i rad u njoj. Ali trajalo je kratko. Samo nekoliko puta.

Nekako su odjednom prestali da vole takve vrste angažmana. Pitala sam se dugo zašto i jednoga dana rešim da pitam njih. Gotovo u glas su mi rekli da nikoga ne zanima šta na tim posterima piše, a oni se toliko trude. Shvatim odmah koliko sam se ogrešila jer sam i ja sama doprinela tome da se sav njihov trud pretvori u običan dekor na zidovima učionice. Rešim da nešto promenim. Obećam im da to više neće biti tako i objasnim da će njihovi radovi itekako biti zanimljivi i korisni svima. Evo kako.

Postere su mi predali nekoliko dana ranije. Pre nego što sam ih okačila na zid, pažljivo sam pročitala njihov sadržaj i izvukla nekoliko pitanja iz svakog. Ukupno ih je bilo petnaest. Učenike sam podelila u grupe od po pet, tako da je svaki član dobio po tri pitanja na koje je trebalo da pronađe odgovore. Na znak „kreni“ ustali su i šetali od jednog postera do drugog, „skenirali“ njihov sadržaj i zapisivali odgovore. Imali su deset minuta da to urade.

Pošto su završili, vratili su se na mesta i spojili svoje odgovore na listu papira koji su dobili naknadno, vodeći računa o tome da prate redosled pitanja na njemu od 1 do 15. Nakon deset minuta, koliko im je bilo dato i za ovaj deo zadatka, grupe su razmenile papire sa odgovorima na sledeći način: grupa 2 je dobila odgovore od grupe 1, grupa 3 od grupe 2, grupa 4 od grupe 3 i tako u krug sve dok grupa 1 nije dobila odgovore od poslednje grupe. Usledio je kviz. Ja sam čitala pitanja i odgovore naglas, učenici su proveravali, ispravljali i bodovali. Pošto se sve završilo, dobili su bodovnu skalu na osnovu koje su davali ocene.

Analizu i razgovor smo ostavili za naredni čas. Kada sam ih pitala da li bi pristali da ponovo uradimo nešto slično, odgovorili su mi pitanjem možemo li iduće nedelje. Kada sam ih pitala zašto, doslovce su mi rekli da je to bio jedan od retkih časova gde su bukvalno svi nešto radili, da su se čak i oni koji ne vole engleski, potrudili da pronađu odgovore – tražili su pomoć. Taj deo mi je bio najdraži – tražili su pomoć. Bilo im je stalo da daju svoj doprinos da njihova grupa bude uspešna. Pokazali su da su odgovorni.

Mojoj sreći nije bilo kraja. Zahvalila sam im se do neba što su mi „otvorili oči“ i što su me naučili da njihovi proizvodi zapravo imaju svoju vrednost i cenu. Cenu koju, složićete se nadam se sa mnom,  niko ne može da plati! Pokazali su da umeju da se raduju i budu ponosni na sebe i svoj rad. Hteli su opet, bili su motivisani. E, to nema cenu. To je neprocenjiva vrednost koju teško stvorimo, a začas izgubimo, zar ne?

Da li ste i vi imali slične situacije sa učeničkim radovima? Kako ste ih rešavali? Imate li možda još neku ideju kako bi oni mogli da se koriste u nastavi? Bilo bi lepo čuti vaša iskustva.

 

Komentari (ostavite komentar)

Aleksandra Savić 18.01.2017. 13:05

Sjajno! Hvala Marina što ste podelili svoje iskustvo sa nama.

Marija Puric 06.02.2017. 22:51

Bravo Marina!

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions