Disleksija i učenje stranog jezika

Disleksija i učenje stranog jezika

Kao većina profesora stranih jezika, Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika, dugo je sledila svoje instinkte u radu sa decom koja pate od disleksije. Nije imala adekvatna znanja, a ni obuke za rad sa njima. Ne zanima je toliko sama dijagnoza, za to postoje stručnjaci, već način na koji se tim učenicima može pomoći da lakše uče. Počela je da traga po literaturi i internetu, po sjajnim priručnicima za nastavnike sa konkretnim savetima. Evo šta ima da vam poruči.

Imate u odeljenju učenika koji ima problem sa pažnjom, pamćenjem, čitanjem i pisanjem? Ima loš i nečitak rukopis. Žali se da mu slova i reči igraju pred očima. Učenika koji je spor, ne razume vaša uputstva i zato ne može da uradi zadatke? Pritom, nije lenj i nezainteresovan, već veoma inteligentan. Zanima ga škola, ali jednostavno ne može da postigne i stalno se suočava sa neuspehom. Često je tužan i nema volju da uči. Šta mi tu možemo da uradimo?

Počeću od nekih opštevažećih smernica. Takvim učenicima prvo obezbedim odgovarajuće mesto za rad u učionici – negde napred, odakle bez problema mogu da me vide i čuju. Ponovim bitne informacije nekoliko puta i proverim da li su ih razumeli na način koji ih neće frustrirati – priđem im i individualno proverim da li su razumeli. Dajem im pažljivo formulisane, kratke, usmene instrukcije uz demonstraciju. Prilagođavam dužinu zadatka njihovim sposobnostima i ostavljam im dovoljno vremena da ga završe. Često ponavljam gradivo, na različite načine, kako bih im pomogla da dugoročno zapamte ono što su naučili i naravno, ne zaboravljam principe VAK teorije – ovi učenici moraju da vide, čuju, dodirnu ili urade nešto kroz pokret da bi lakše učili i pamtili. Na primer, hoću da ih naučim da kažu skini ili obuci džemper. Oni će to najbolje naučiti tako što će ga stvarno skinuti ili obući. Uključujem i ostala čula – miris i ukus. Ne insistiram na pismenom izražavanju, već usmeno proveravam šta i koliko znaju.

                                                                       - Poznati ljudi sa disleksijom -

Ovi učenici imaju izraziti problem sa čitanjem i pisanjem. Ako uzmemo u obzir činjenicu da su dobro razvijene veštine slušanja i čitanja preduslov za razvijanje produktivnih veština (govora i pisanja), uzročno-posledična veza je jasna. Navešću par primera kako ja pokušavam da im pomognem.

  1. Prilikom provere razumevanja pročitanog teksta, postavljam kratka da/ne ili tačno/netačno pitanja. Često zatražim da mi nekom radnjom ili pokretom pokažu da li su i koliko razumeli tekst. Da bih im olakšala čitanje i usmerila njihovu pažnju na informacije koje želim da „izvuku“, podvučem im ključne reči u tekstu.
  2. Umesto da prepisuju sa table, pripremim im štampanu verziju zapisa, sa krupnim fontom i eventualno boldiranim ili podvučenim ključnim pojmovima.
  3. Pravopis (spelling) u stranom jeziku njima stvara veliki problem. Kada hoću da proverim da li mogu pismeno da imenuju pojam koji vide na slici, kao tačno rešenje prihvatim i reč koja je napisana kako mi kažemo „po Vuku“. Dozvolim im da se služe svim vizuelnim sredstvima koja se nalaze u učionici ili pak karticama sa izolovanim rečima.
  4. Za prezentiranje nove leksičke i gramatičke građe, gotovo uvek koristim slike, ilustracije i stvarne predmete. Držim ih na određenoj visini, tako da njihova pažnja bude usmerena samo na njih. Moje iskustvo je pokazalo da su pesme i pokret ovde veoma korisni. Ovo su aktivnosti u kojima svi mogu da učestvuju sa jednakim žarom. I deca koja nemaju problem disleksije vole da se kreću i pevaju.
  5. Kod slušanja, govorim razgovetno, sporo i u kratkim sekvencama. Ako puštam audio-zapis, pravim česte pauze. U oba slučaja ponavljam slušanje nekoliko puta. I dok slušaju, najčešće tražim da ilustruju ono što čuju ili da slože slike po odgovarajućem, logičnom redosledu.  Kao što im kod čitanja obezbedim odgovarajuću podršku podvlačenjem ključnih reči, ovde te reči naglašavam dok ih izgovaram.
  6. Pošto vole da rade u paru ili malim grupama, gledam da ih uparim sa nekim ko je dovoljno strpljiv i spreman na saradnju, vodeći računa o tome da ga ne opteretim previše.

Ovo naravno nije bio nikakav naučni prikaz problema disleksije, već moje lično iskustvo i načini na koje pokušavam da pomognem učenicima sa ovim problemom, kako bih mogla maksimalno da ih uključim u nastavu.

Podelite i vi sa nama svoje iskustvo i primere u radu sa decom koja imaju isti problem. Svaka ideja/sugestija je više nego dobrodošla.

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 - 2020 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions