Čitam, dakle mislim

Čitam, dakle mislim

Autor bloga je Ivona Ranđelović, nastavnica engleskog jezika u jednoj seoskoj školi u Pečenjevcu, nadomak Leskovca. Kako kaže, njena misija je da ne podučava jezik zarad jezika, već da ga koristi kao sredstvo za obrazovanje svojih učenika. U ovom blogu govori o tehnikama razvijanja veštine čitanja koje primenjuje u nastavi, ali i drugim dobrobitima koje proizlaze iz toga. 

Od svih jezičkih veština, čitanju se poklanja najmanje pažnje – što zbog nedostatka vremena, što zbog nekog od poslednjih mesta koje zauzima na listi prioriteta. A da je našim učenicima preko potrebno da razviju i ovu veštinu, potvrđuju rezultati na završnom ispitu iz srpskog jezika, kao i naše lično iskustvo „na terenu”.

Da najpre navedemo neke činjenice:

  • Moderan učenik generalno čita vrlo malo.
  • Ako i čita, najčešći izvor materijala mu je internet.
  • Duži tekstovi su mu odbojni jer nema strpljenja da ih pročita do kraja.
  • Ne ume da odvoji bitno od nebitnog.
  • Ono što čita, uči napamet, bez razumevanja.

A da li je to njegova krivica ili krivica roditelja koji ga nisu od malena navikli da čita iz zadovoljstva? Ili treba kriviti učitelja koji je trebao da ga tome nauči, kad već roditelji nisu? Ili možda nastavnika srpskog jezika? Ili onih nastavnika istorije, geografije ili biologije koji od učenika traže da lekcije uče kao što se uče recitacije? Ili moja jer smatram da to nije moja dužnost? Mišljenja sam da smo svi podjednako odgovorni za trenutno stanje i da je potrebno da utičemo sa svih strana kako bi se ono promenilo, svako od nas treba da učini „što je do njega”.

Zato se trudim da prilikom obrade novog teksta ne radim tradicionalno čitanje naglas i odgovore na pitanja, već da učenike podstičem na razmišljanje o tekstu koji čitaju.

 

Ako od učenika tražim da čitaju naglas, onda insistiram na pravilnoj intonaciji i vezanom govoru u kome će bitne reči biti naglašenije od onih manje bitnih. Na ovaj način dobijam povratnu informaciju o tome da li i koliko razumeju ono što čitaju. Da bih im bolje dočarala kako ne treba i treba da zvuče dok čitaju, koristim poređenje slično ovom:

 

Paralelno sa ovim radimo i obeležavanje tih naglašenih reči u dve različite boje, tj. odvajanje bitnog od nebitnog. Prvih nekoliko rečenica radim sa celim odeljenjem, a onda učenici rade u grupama i tada insistiram na tome da daju svoje mišljenje, pitaju za tuđe i uvaže ga (– Ja misim da je „toplota” ključna reč, a šta ti misliš? – Slažem se/Ne bih se složio jer toplota dolazi od Sunca, pa bih izabrao „Sunce”. Da li se slažeš? – U pravu si/Da, ali…). Izdvojene ključne reči obeležavaju u dve boje, u zavisnosti od stepena važnosti.

Nakon ovoga, imaju zadatak da urade šematski prikaz onoga što su izdvojili kao bitno. To radimo kroz mapu uma. Učenici se dogovaraju koja će informacija pripasti kojoj grani. Mapu uma zatim koriste za prepričavanje onoga što su pročitali.

Ukoliko radimo priču i želim da radim intenzivno čitanje, ilustrovana priča i strip su idealni za to. Učenici u grupi čitaju tekst i određuju gde jedna scena počinje i gde se završava. Scene dele između sebe, a zatim ih ilustruju u vidu skice (na času) i detaljno (za domaći zadatak). Zanimljivo je da često ne vide širu sliku, već ilustruju samo ono što je eksplicitno spomenuto u datom pasusu. Uz moju pomoć, čitaju između redova i likovima npr. dodaju osećanja na licu ili dodaju detalje koji su spomenuti u nekoj od prethodnih scena.

Naravno, sve te slike scena prikazujemo i uživo kroz „tableau” ili ”zamrznutu sliku”. Učenici u okviru svoje grupe biraju ključnu scenu i dogovaraju se kako će je prikazati. Preuzimaju uloge likova ili predmeta koji se spominju u priči i na „3-2-1-zaledi se!” prikazuju sliku sličnu onoj kao kada se pritisne pauza u toku gledanja filma. Moraju da odluče i kako će se rasporediti u prostoru jer na taj način prikazuju odnos između likova i/ili predmeta. Druga opcija je „dramska vrteška” (carousel) gde svaka grupa preuzima po jednu scenu, a onda ih prikazuju hronološkim redom.

Pored razvijanja veštine čitanja, učenici na ovaj način usvajaju gramatičke strukture i nove reči zahvaljujući kontekstu u kome su date. Zadovoljena su sva tri stila učenja (VAK teorija): Vizuelni vide ilustracije, Auditivni čuju tekst koji čitaju naglas, Kinestete prikazuju scene kroz pokret i u prostoru. Učenici razvijaju i svoje socijalne veštine kroz dogovaranje i saradnju kroz rad u grupama. Kroz pitanja Šta smo danas radili i čemu će vam to služiti nadalje? razvijaju svest o različitim tehnikama učenja koje mogu primeniti i na druge predmete.

Da li vi već primenjujete nešto slično? Pozivam vas da podelite svoja iskustva sa nama u komentaru.

Ključne reči:

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Ivona Ranđelović
Ivona Ranđelović Autor

Ivona Ranđelović je diplomirani filolog za engleski jezik i književnost. Po završetku studija na Filozofskom fakultetu u Nišu (2000), počinje sa radom u seoskim školama i zadržava se u OŠ „Vuk Karadžić” u Pečenjevcu (Leskovac). I posle 15 godina rada i dalje podučava sa velikim entuzijazmom i posvećenošću, stalno uvodeći novine, počevši od upotrebe najnovijih informacionih tehnologija u nastavi, do različitih dramskih metoda i tehnika, koje su joj trenutno u fokusu interesovanja (video-intervju). Njen cilj je da ne podučava o jeziku kao sistemu, već da strani jezik koristi tako da svoje učenike obrazuje i kod njih podstiče intelektualni, društveni, fizički, kreativni i emocionalni razvoj. Takođe, kao autor i realizator više akreditovanih seminara, ima za cilj da nastavnike upozna sa metodologijom i strategijama koji su se pokazali veoma uspešnim u radu sa njenim učenicima. Oni zajedno neprestano ruše predrasude o tome da deca iz seoskih sredina ne mogu biti podjednako uspešna kao njihovi vršnjaci iz većih razvijenih gradova, o čemu svedoče mnogobrojne nagrade koje su osvojili.

©2014 - 2020 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions