Standardi za strane jezike - A da ipak malo sačekamo?

Standardi za strane jezike - A da ipak malo sačekamo?

Autorka ovog bloga je Marina Kopilović (ista ona koja žali što nije živela i radila pre dva veka), profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac“ u Beogradu. Poznata je po tome što ne voli da se bavi formom, već suštinom, što u školskoj dokumentaciji nikada ne piše ono što ne razume i što zasigurno neće realizovati u praksi. Ima običaj da postavlja pitanja i dosađuje sve dok ne shvati smisao pojedinih zahteva, ponekad ne posluša, ali uvek preuzima odgovornost za svoju neposlušnost.

Ovih dana, koleginice i kolege koji predaju strani jezik dobile su informaciju da su usvojeni opšti standardi postignuća za kraj osnovnog obrazovanja za strani jezik i da je Pravilnik o istim već stupio na snagu. Zvanično, preko društvenih mreža ili na neki drugi način. Nebitno.

Kao iskazi „o temeljnim znanjima, veštinama i umenjima koje učenici treba da steknu do određenog nivoa u obrazovanju” , oni su veoma važni i korisni. Ako imamo na umu da formulacije standarda opisuju šta učenik zna, može i ume da (u)radi, oni bi trebalo da nam pomognu u kvalitetnijem planiranju i realizaciji nastavnog procesa, pod uslovom da ih razumemo. Slažete li se?

Obradovala sam se najavi izrade standarda za naš predmet. Konačno i nama da se dese. Osećam se i delimično, ali samo delimično, odgovornom za formulacije iskaza standarda jer sam učestvovala u njihovoj izradi – kao praktičar. Moram da napomenem da su u komisiji za izradu standarda bili profesori svih stranih jezika koji se izučavaju u osnovnoj školi, kako sa Filološkog fakulteta, tako i praktičari iz osnovnih škola. Svojom voljom sam izašla iz te priče po završetku tog dela posla i ne znam kako su se stvari dalje odvijale.

Saosećam sa svojim koleginicama i kolegama koji su zbunjeni i ne znaju gde i kako da ih unose onakve, kako kažu „suviše uopštene”. Iskreno, nije me sramota da kažem da ni ja nisam sasvim sigurna. Ali, čemu žurba? Polako! Neće škola, a ni nastava, propasti ako se standardi uvedu naknadno, u oktobru ili novembru, na primer. Postoje situacije kada su odlaganja i kašnjenja opravdana. Nema ničeg lošeg u tome da se kaže da nam je nešto stiglo suviše kasno, da nam nije jasno i da su nam potrebna dodatna objašnjenja i primeri. Hajde da sačekamo zvanične instrukcije i obuku.

S obzirom na to da ne spadam u grupu svesno neodgovornih osoba, u međuvremenu sam se, na pravom mestu, raspitala gde bi ih trebalo uvoditi. Odgovor doslovce glasi da godišnji planovi rada nastavnika moraju da sadrže obrazovne standarde, a u ostalu dokumentaciju se mogu uvoditi u skladu sa potrebama i nahođenjem nastavnika. Dakle, nije neophodno uvoditi ih u mesečne planove i pripreme.

E sada, kako ih uvoditi? Za to, ja lično, čekam Priručnik (nadam se sa primerima) koji bi, po onome što sam saznala, trebalo uskoro da nam bude dostupan. Prema mom mišljenju, bez njega je nemoguće uvesti standarde, a da oni imaju svoju pravu svrhu i smisao. Možemo mi da se raspitamo kod koleginica i kolega koji predaju druge predmete. Možemo i da nagađamo i pogađamo, da ih pišemo forme radi, da ih unosimo „paušalno i odokativno”. Ali zašto? Ja neću. Neću da pišem nešto u šta nisam sto posto sigurna da je dobro, kvalitetno, korisno i primenljivo. I kada budem imala priručnik pred sobom, prvo ću ga dobro proučiti, pa ako i dalje ne razumem, tražiću pomoć. Tek nakon toga ću ih uvoditi. To će verovatno potrajati i duže od oktobra i novembra. Pa šta s tim? Sasvim opravdano i legitimno! Imam pravo da nešto ne znam i da te stvari sebi u glavi razgraničim. I još nešto, vrlo važno: standardi će ispuniti svoju svrhu samo onda kada ih sama i sa razumevanjem budem uvela u planove. Jedino tako ću znati šta radim i zašto radim.

Osim priručnika, dobro bi nam došla i neka praktična obuka. Nastavnici drugih predmeta su ih imali. Ili možda grešim? Zašto je ne bismo imali i mi? Ili treba barem organizovati neki sastanak po regionima – čisto da razrešimo dileme.

Možda ja imam sreću što su mi koleginice u PP službi razumne i shvataju važnost pravilnog uvođenja standarda, odnosno, što prednost daju suštini, a ne formi. Ja sam, doduše, pošteno rekla zašto moram da odložim uvođenje standarda, a u godišnji plan rada sam, kao napomenu, dodala da će standardi, kao i načini provere njihove ostvarenosti biti uvedeni naknadno, po dobijanju Priručnika i adekvatnog uputstva. I preuzela sam odgovornost, svesno i s razlogom.

Znam da imamo različita iskustva sa upravama škola, ali mi se čini da se iskrenost uvek isplati. Da li sam u pravu?


 

Komentari (ostavite komentar)

Aleksandra Sekulic 21.09.2017. 12:19

Draga Marina, mislim da si u potpunosti u pravu. Mislim da svako treba pazljivo da procita iskaze standarda, procita uvodni deo Prirucnika kada bude objavljen, pogleda primere zadataka za proveru ispunjenosti standarda i tek onda pocne da ih primenjuje.

Data DIDAKTA

Odgovor autora bloga: Hvala draga Aleksandra. Ja se uvek držim onoga "tri puta meri, pa onda seci". Standardi su ozbiljna stvar i ne bi trebalo da ih uvedemo onako, reda radi.

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 - 2020 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions