O nastavniku, aparte!

O nastavniku, aparte!

Jasmina Leleković, nastavnica francuskog jezika i dugogodišnji odeljenjski starešina, govori o suštini nastavničkog poziva iz njenog ugla, o "dominaciji" znanja, ali i o činjenicama koje učenici ne bi trebalo da znaju, o problemima i brigama sa kojima se nastavnik svakodnevno suočava.

Radnja ovog bloga slučajno počinje u petak, kada me je pre nastave posetila grupa bivših učenika, prilično radosna i prijateljski raspoložena deca, već tinejdžeri. Završili smenu pa došli da se hvale, da podele utiske iz novih škola, da se okupe u školskom i da posete razredne i bivše nastavnike, sada nas oslovljavajući sa profesore/profesorka.

Pitam za opšti utisak, a oni uglas: „dominiramo” iz francuskog i srpskog, hvala Vam što ste imali strpljenja, znamo mnogo, profesori nas hvale. Bili su dovoljno uviđajni, pa me upitaše kako sam i kakvi su mi novi petaci. Malo sam zastala, zamislila se i rekoh samo, ima vremena, videćemo. Dok su oni otrčali do gorepomenute nastavnice srpskog, pomislih šta sam poželela da im kažem, a nisam.

Nisam im rekla da mi je prošle nedelje u 14 časova zazvonio mobilni telefon. Poziv sa nepoznatog broja bio je od majke jedne učenice, koja je želela da mi saopšti da joj ćerka ima temperaturu. Dok sam udahnula vazduh kako bih joj bilo šta rekla, misli su već preradile bezbroj informacija, od toga da se žena verovatno prevarila, da je ja ne poznajem, da ovo nije hitna služba, da je danas nedelja, da razmišljam šta ću spremiti za zakasneli ručak. Od svega, uspela sam da izustim da ovaj broj nemam u memoriji, pa po glasu ne mogu da pretpostavim o kome se radi. Tada je počela da se izvinjava jer me je pozvala sa trećeg broja, iako mi je dva dala na prvom roditeljskom sastanku, i zna da je nedelja, ali ta temperatura bi mogla da spreči njeno dete da radi kontrolni iz matematike, a ona je odgaja i vaspitava tako da se odgovorno ponaša prema školskim obavezama i da me generalno obaveštava da će je dovesti na kontrolni, a zatim izvesti iz škole, pa je mislila da treba da budem obaveštena o tome.

Nisam im rekla da se ne sećam više kako se razgovor završio, ali unutrašnji monolog ostavlja trag. Ja nisam nastavnik matematike, nego francuskog, sutra smo popodnevna smena, mogla je u ponedeljak prepodne da mi javi, kakav sam ja to utisak ostavila na prvom sastanku, kada me doživljavaju kao servis za informacije, pa zatim proradi griža savesti, da li sam bila drska ili dovoljno uljudna, ne bih da majka pomisli da sam nepristupačna, lepo je što brine o utisku koji želi da ostavi, da mi nije javila možda bih pomislila da od deteta pravi kampanjca.

Nisam im rekla da je moje presabiranje potrajalo dovoljno dugo da je počeo da pada mrak, ručak se preobratio u večeru, a pripreme nisu napisane, iako sam želela da baš ove nedelje pripremim časove za celu narednu i budem rasterećena.

Nisam im rekla ni to da su dani, a i noći koje su usledile, bile ispunjene raznim događajima: sedam sati direktnog razgovora sa roditeljima, od toga 45 minuta u vreme otvorenih vrata, a ostatak u slobodno, četrnaest poziva telefonom u oba pravca, mada neznatno više sa moje strane, pedesetak objava na viber grupi, jedna povređena noga, jedan udarac u koleno, na hodniku, u vreme malog odmora (dobro je prošao, kaže mama, prošle nedelje smo ga jedva skinuli sa drveta, ume da bude nestašan), četiri litre suza (zbog obećane zaključne ocene iz biologije u oktobru), 40 minuta kašnjenja iz škole, a ne javlja se na telefon, prvo bežanje sa časa (peti razred), digitalno nasilje u najavi, u više navrata objašnjavanje šta je OFA, a šta su sekcije, čas dodatne nastave (koji mi je prijao), čas dopunske na kome se niko nije pojavio, sastanak jednog tima, problem koji datira iz predškolskog, izgubljen mobilni telefon, zaboravljena užina…

Ništa od ovog im nisam rekla, a nije ni trebalo, i sa njima sam proživljavala neke njihove situacije, oplakivala ocenu iz biologije, razgovarala i sa njihovim roditeljima, javljala se i nedeljom, a i tokom raspusta. Izustih samo da mi je drago i da mi se slobodno jave ukoliko im zatreba neka pomoć.

Ne znam ni da li vama treba da kažem koliko su mi „dominacije” ispunile dušu, istiskujući probleme i brige koje sam imala. Radnja ovog bloga slučajno je počela prošlog petka, a suštinski onog trenutka kada sam se za ovaj poziv odlučila. Ne žalim se, samo primećujem. Utopista sam, optimista, tvrdoglava, a vi? Podelite iskustva sa nama.

Kategorije:
Ključne reči:

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Jasmina Leleković
Jasmina Leleković Autor

Jasmina Leleković je profesor francuskog jezika u osnovnoj školi „14. oktobar“ u Bariču, školi u kojoj se francuski jezik tradicionalno uči kao prvi strani jezik. Odbranila je master rad iz oblasti metodike nastave na Filološkom fakultetu u Beogradu, tema „Internet u nastavi francuskog jezika u osnovnoj školi“. Njena interesovanja uključuju upotrebu kompjutera i interneta u nastavi stranog jezika. Učestvovala je na Konferenciji o upotrebi modernih tehnologija u organizaciji IFS-a i APFS-a, gde je prezentovala rad „Interaktivna tabla, moj najbolji prijatelj u razredu“. Održala je radionicu povodom Evropskog dana jezika na temu „Interaktivna tabla kao asistent u nastavi stranog jezika“ na Filološkom fakultetu u Beogradu. Licencirani je ispitivač za Delf ispite. Voli školu, učenike i nastavnički poziv. Nastoji da učenicima francuski jezik učini zanimljivim, kako na nastavi tako i organizovanjem vannastavnih aktivnosti. Uređuje školski blog  „Francuski, bre!“ na kojem promoviše učenje francuskog jezika, kao i francusku kulturu i civilizaciju.

Arhiva

©2014 - 2021 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions