Saradničkom nastavom protiv nasilja

Saradničkom nastavom protiv nasilja

Blog piše Marina Кopilović, profesorka engleskog jezika koja se grozi bilo koje vrste nasilja, a naročito onog koje se dešava među decom i omladinom – vršnjačkog nasilja – koje, umesto da se smanjuje, eskalira neverovatnom brzinom i postaje svojevrstan način zabave i razonode.

Sigurna sam da ste svi bili svedoci nekog oblika nasilja u školama u kojima radite. Isto tako, sigurna  sam i da se u vašim školama preduzimaju odgovarajuće mere za prevenciju nasilja. Ako izuzmemo količinu nasilja kojoj su deca izložena putem medija ili u svakodnevnom životu (u porodici, lokalnoj zajednici, na ulici, u prodavnici, u autobusu…), šta je to što dodatno podstiče takve modele ponašanja? Odakle toliko nezadovoljstvo i potreba da se bilo ko maltretira?

Prestala sam da verujem i u programe čiji je cilj razvijanje komunikacijskih i socijalnih veština kod dece jer ne vidim nikakav boljitak na globalnom planu. Samo tu i tamo, sporadično. Čini mi se da su rezultati čak i kontraproduktivni.

Prostim posmatranjem, došla sam do zaključka da nezadovoljstvo učenika često potiče iz same nastave, iz učionice – rivalstvo, ljubomora, zavist, nezdrav takmičarski duh i slično, a da se najviše nasilja u školi događa za vreme malog ili velikog odmora. Počela sam da razmišljam o tome da, osim tematskih radionica na ČOS-u, uvedem drugačije metode i oblike rada na času – da planiram nastavu na način koji će promovisati partnerske odnose i saradnju, uvažavanje različitosti, poštovanje tuđeg mišljenja i koji će podsticati pozitivne vrednosti i društveno prihvatljive modele ponašanja. S tim u vezi, podeliću sa vama dve aktivnosti koje su se pokazale kao veoma dobre i u kojima sam uspela da spojim decu za koju sam malo verovala da će ikada moći da rade zajedno, a kroz koje sam pokušala da provučem mnoge vaspitne zadatke. Neću vam reći koje. Prosudite sami.

Baci kockicu i nastavi priču – Kooperativno pisanje

Učenici se podele u timove (od osam do deset u svakom). Zatim predlažu, glasaju i odlukom većine biraju zapisničara. Svaki tim dobija po jednu kockicu za Ne ljuti se čoveče i jedan veliki papir (A3 formata najmanje) za zapisničara. Igru započinje učenik čije ime počinje slovom koje je najbliže prvom slovu abecede. Ukoliko ih ima više, bacaju kockicu, i prvi je onaj koji dobije najmanji broj. Učenik baca kockicu i započinje priču sa onoliko reči koliko pokazuje broj na kockici. Na primer, ako dobije broj dva, izgovori dve reči (npr. Ja sam… ). Zapisničar to zapiše, ali tako da svi vide. Igra se nastavlja tako što se kockica dalje baca redom, a učenici nastavljaju rečenicu/priču tako što svaki put moraju da izgovore broj reči koji odgovara broju na kom se kockica zaustavila, a kojima se rečenica/priča logično nastavlja. Ukoliko imaju veći broj reči, deo njih može da posluži kao završetak prethodne rečenice, a deo kao početak naredne. Znaci interpunkcije se takođe računaju u reči. Priča je gotova kada poslednji igrač u timu baci kockicu i doda svoje reči.

Rekonstrukcija priče – Ekspertske grupe

Opis aktivnosti se bazira na priči u pet slika, sa trideset učenika.

Nastavnik formira pet heterogenih grupa sa po šest učenika u svakoj. Svaka grupa dobija po jednu sliku koja je deo ili epizoda jedne iste priče, ali tako da ih ostale grupe ne vide. Učenici razgovaraju i opsuju sliku koju su dobili, zapisuju detalje. Pošto završe, nastavnik pokupi slike i dodeljuje svakom učeniku u grupi po jedan broj – od jedan do šest. Formiraju se nove grupe (ukupno šest) sastavljene od pet članova – po jedan iz svake prethodne (svi koji su broj jedan su prva grupa, svi koji su broj dva su druga grupa i tako redom do broja šest). Učenici sada u rekonstruišu priču na osnovu onoga što su proučili i zapisali u prethodnim grupama.

Umesto priče u slikama, nastavnik može na isti način da obradi tekst, tako što će ga podeliti na odgovarajući broj pasusa i na isti način zatražiti od učenika da rekonstruišu priču kroz čitanje i govor.

Nisam sigurna da sam jasno opisala aktivnosti – ne ide mi to od ruke, više volim da pokažem. A mogu vam i u komentarima dati dodatna objašnjenja.

Da li mislite da sam u pravu kada kažem da kooperativna, nasuprot kompetitivnoj nastavi, pod uslovom da se sa njom krene na vreme i da se sistematski razvija, može koliko toliko da ublaži problem nasilnog ponašanja i podstakne pozitivne vrednosti, odnosno društveno prihvatljive modele ponašanja?

 

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions