Nešto malo o stilovima učenja

Nešto malo  o stilovima učenja

Autor ovog bloga, Marina Kopilović, profesor engleskog jezika, godinama nije znala kako da udovolji svojim učenicima i barem u nekom trenutku časa učini nastavu zanimljivom svakom od njih. A onda je, pre petanaestak godina, čula za VAK teoriju (skraćenica za vizuelni, auditivni i kinestetični tip učenja) koja joj je olakšala muke i otvorila prostor za nova istraživanja i eksperimente.

Počeću sa nekoliko jednostavnih pitanja. Da li u odeljenjima u kojima predajete imate decu koja ne vole da čitaju i pišu, a ne pate od disleksije? „Neizdrže“ koji neprestano škljocaju olovkom, ustaju bez pitanja, ne mogu da miruju duže od dva minuta, a ne pate od ADHD-a? Da li ste nekada primetili da neko dete na trenutak odluta i priča samo sa sobom ili pomera usne dok čita tekst u sebi? Ili možda nekog učenika koji, ni posle stotog usmenog objašnjenja, bez odgovarajuće vizuelne podrške, i dalje nema pojma o čemu govorite? Da li vam je poznata rečenica sačekajte da zapišem/nacrtam?

Meni se ovo dešavalo često, ne samo na početku karijere, već i kasnije. A onda sam, na jednom seminaru, prvi put čula za stilove učenja. Prepoznala sam svoje učenike i sebe u toj priči, i kao protagoniste, i kao antagoniste. Svi smo jednako hteli da budemo dobri i važni, a patili smo. Shvatila sam tada da je ono što ja smatram dobrom i zanimljivom aktivnošću, u stvari, rezultat mog načina učenja, i da ona ne mora da bude jednako dobra i zanimljiva mojim učenicima. Počela sam da eksperimentišem. Osluškivala sam i posmatrala svoje đake. Primetila sam mnoga ponašanja koja su ukazivala na potrebu uvođenja raznovrsnih aktivnosti koje bi zadovoljile ne samo njihove različite sposobnosti (što mi je tada bio jedini prioritet), već i različite stilove učenja.

 

Za svoje „neizdrže“, kinestetične tipove, koji se često karakterišu kao „nemirni i nezainteresovani“, a meni su lično najveći izazov, obično pripremim neku aktivnost koja podrazumeva pokret – dramske igre, pantomimu, glumu, kratke ritmičke pesme uz odgovarajuću radnju. Ne vole da sede i čitaju, ali ako im se omogući da slušaju/čitaju i rade to što čuju/pročitaju, rezultati ne izostaju. Ovo nije neizvodljivo jer je većina udžbenika za strane jezike danas dobro opremljena audio i video zapisima. Dozvoljavam im da povremeno stoje dok rade, pozovem ih da obrišu tablu, po potrebi razmeste klupe, postave fleš-kartice na zid ili menjaju slajdove. Ako baš hoću da sede, pripremim im aktivnosti koje podrazumevaju manuelne radnje  – npr. kartice sa rečima i definicijama koje treba da upare ili slipove sa rečeničnim delovima (početak i kraj) koje treba da povežu, papiriće sa pitanjima i odgovorima i sl. Pošto ne vole da pišu, ponudim im mogućnost da te kartice, slipove i papiriće zalepe u sveske. Dozvolim im i da ih slikaju (iako upotreba mobilnih telefona u školama nije dozvoljena, ali cilj opravdava sredstvo), a da za domaći zadatak otkucaju sve to i prilože kao zapis u svesci. Ovo poslednje je dalo čarobne rezultate. Ispostavilo se da obožavaju da kuckaju po tastaturi ili ekranu.

Za svoje „pričalice“ sa sobom, obavezno pripremim neku debatu ili diskusiju u grupi, mnoštvo audio-zapisa i pesama – obožavaju da pevaju i imaju dobar osećaj za ritam. Zato, na primer, nepravilne glagole učimo kroz odgovarajući ritmički aranžman koji zajedno smišljamo, a ako tome dodamo i pokret, uživaju svi. Kada tražim da nešto pročitaju, sugerišem im da prvo pogledaju sliku ili naslov i da to naglas prokomentarišu. Dozvoljavam im da čitaju poluglasno, dovoljno glasno da čuju sebe, ali dovoljno tiho da ne smetaju drugima. Isto im savetujem i kod čitanja instrukcija za zadatke koje radimo na času ili na testu.

Za one koji ništa ne razumeju dok ne vide, spremim gomilu slika, ilustracija, pisanih materijala i PowerPoint prezentacija. S obzirom na to da reaguju na boje, bogato ih „ukrasim“. Ponekad zajedno pripremamo prezentacije, crtamo dijagrame, grafikone, mape i sl. Dozvoljavam im da zapisuju sve što misle da će im biti korisno.

 

Nakon ovih kratkih opisa, jedna mala opaska: teško ćemo u svakom trenutku časa zadovoljiti sve učenike, ali bitno je da zadovoljimo svakog od njih u nekom trenutku časa. Ili možda grešim? Mislite li da je moguće osmisliti aktivnosti na času koje će istovremeno zadovoljiti sva tri stila učenja? Imate li neki primer?

 

 

Komentari (ostavite komentar)

Ivona 13.02.2017. 21:18

Draga Marina, od kada sam čula za VAK od tebe, obavezno mi je polazna osnova pri planiranju aktivnosti. I mnogo mi je lakša ova uprošćena verzija od MI (višestrukih inteligencija). Hvala! x

Marina Kopilović 14.02.2017. 14:24

Draga Ivona, Hvala na komentaru. VAK teorija mi je otvorila oči. Prepoznala sam sopstvene slabosti kao nastavnik jer sam, forsirajući određene stilove podučavanja, u stvari, forsirala sopstvene stilove učenja.

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions