Slavite greške, povećajte samopouzdanje!

Slavite greške, povećajte samopouzdanje!

Ivona Ranđelović je profesorka engleskog jezika koja će sa vama podeliti najvažniju lekciju koju je naučila od svoje mentorke, Susan Hillyard, a u vezi je sa uslovima koji treba da budu ispunjeni da bi podučavanje stranog jezika bilo uspešno. Suzan insistira da tačnost, pre svega gramatička na kojoj se najčešće insistira, treba da zauzme tek treće mesto. Šta prethodi tačnosti, pročitajte u ovom blogu.

Tema ovog bloga mi se nametala više puta u poslednje vreme, manje-više u istom maniru, a odluka da o tome pišem pala je nakon sledećeg razgovora sa učenicom četvrtog razreda koja je nedavno prešla u našu školu i odeljenje kojem predajem:

 

„Haj’mo Devojčice, ti si na redu da pogađaš šta su ti drugari zadali.”
„Jao, jel moram?”
„Jedino ti nisi pogađala danas. Bilo bi dobro da probaš. Zabavno je.”
„Ali ne mogu… Strah me…”
„Strah?! Nema razloga da se plašiš. Ja danas ne ocenjujem i ne ispitujem... Niti imam prut da te kaznim ako ne budeš znala!” (smeh)
„Ali ja se plašim.” (vrti i prepliće prste) „Sigurno ću pogrešiti.”
„Reci mi, šta je najgore što može da ti se desi ako pogrešiš? (pauza) Hm?”
„Smejaće mi se.”

Čak i pre nego što mi je odgovorila, znala sam šta će reći. Toliko puta ranije sam čula tu rečenicu koja otkriva pravi razlog zašto nam neki učenici nikada ne progovore na času, zašto ne napreduju bržim tempom, zašto ne pokazuju nikakvu inicijativu. Strah od pogreške, kao i podsmeha koji usledi od strane drugova iz odeljenja (možda i nastavnika?), imaju parališuće dejstvo na nesigurnog učenika. Stvaraju mu dodatni osećaj neuspeha, nemoći, nesposobnosti, neznanja - svaku moguću NEgaciju koja postaje glavna prepreka za postizanje bilo kakvih rezultata. Ona je ujedno i uzrok gubitka i ono malo samopouzdanja koje je dete imalo kada se usudilo da progovori.

Ono što Devojčica nije znala je da se tako nešto ne može desiti u ovom odeljenju, niti u bilo kom drugom u kojem predajem. Zašto? Zato što od prvog susreta sa učenicima radim na stvaranju pozitivne i podsticajne atmosfere u kojoj greške slavimo i na greškama učimo.

Kako to postižem?

Najpre govorimo o tome da svaki drugi jezik koji nije naš maternji ima drugačije glasove i grupe glasova na koje naš govorni aparat, pre svega jezik, nije navikao i zbog kojih će se on često „saplitati”, kao kada govorimo brzalice. I to će verovatno zvučati smešno, ali ćemo se truditi da to brzo prevaziđemo jer će tih saplitanja biti na pretek!

Kada neko dâ netačan odgovor i ne može ni iz više pokušaja da izgovori reč ili frazu, (pod)smeh zamenjujemo podrškom, nestrpljenje strpljenjem, a uspeh nagrađujemo aplauzom. Tako će onaj koji greši poželeti i sledeći put da proba. U protivnom će svaki naredni put izabrati da odustane.

Svaku grešku koristimo kao priliku da nešto naučimo iz nje jer „Na greškama se…?” (a onda svi uglas) „...učiii!”

 

Kao što reče Sir Ken Robinson u svom čuvenom govoru „Da li škole ubijaju kreativnost”, ukoliko nismo spremni da pogrešimo, nikada nećemo smisliti ništa originalno. Učenicima obavezno navedem primere velikih naučnika, a s vremena na vreme im pokažem da i mene može da snađe tako nešto. Svaka greška postaje „odlična” i nailazi na moje odobravanje jer „da nije bilo nje, ne bismo nešto novo naučili” ili razjasnili. Počiniocu se posebno zahvalim i svi ga nagradimo aplauzom. Umesto obeshrabrenja, on sada oseća podršku.

Na testovima se usredsređujem na ono što su učenici znali, a usput im ukažem na ono što treba da poprave. Uostalom, zar testovi tome i ne služe?

Ne dozvoljavam upotrebu negativnih izgovora kao što su neću, ne mogu i ne znam i pokušavam da utičem na formiranje pozitivnog stava tako što tražim od učenika da kažu hoću, mogu i ne znam, ali naučiću. Oni koji odustaju, ne rade to zato što žele, već zato što im je teško, pa ih zato podsećam da „sve je teško pre nego što postane lako”.

Kada rade u ovakvom okruženju, učenici brzo dođu do stadijuma kada imaju dovoljno samopouzdanja da ih smeh zbog nečega što je opravdano izazvalo takvu reakciju ne boli, čak im nije problem ni da se pridruže. Time je prvi korak za uspešno učenje stranog jezika (ili bilo čega drugog) načinjen/napravljen. Slede vezani govor na drugom mestu, i tek na trećem tačnost.

Inače, na roditeljskom sastanku koji je usledio, mama Devojčice mi je prenela njen komentar kod kuće nakon onog časa. „Zamisli, mama, oni se tamo ne smeju kada pogrešiš!”

A vi? Kako vi tretirate greške? Podelite sa nama u komentaru.


 

Ključne reči:

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Ivona Ranđelović
Ivona Ranđelović Autor

Ivona Ranđelović je diplomirani filolog za engleski jezik i književnost. Po završetku studija na Filozofskom fakultetu u Nišu (2000), počinje sa radom u seoskim školama i zadržava se u OŠ „Vuk Karadžić” u Pečenjevcu (Leskovac). I posle 15 godina rada i dalje podučava sa velikim entuzijazmom i posvećenošću, stalno uvodeći novine, počevši od upotrebe najnovijih informacionih tehnologija u nastavi, do različitih dramskih metoda i tehnika, koje su joj trenutno u fokusu interesovanja (video-intervju). Njen cilj je da ne podučava o jeziku kao sistemu, već da strani jezik koristi tako da svoje učenike obrazuje i kod njih podstiče intelektualni, društveni, fizički, kreativni i emocionalni razvoj. Takođe, kao autor i realizator više akreditovanih seminara, ima za cilj da nastavnike upozna sa metodologijom i strategijama koji su se pokazali veoma uspešnim u radu sa njenim učenicima. Oni zajedno neprestano ruše predrasude o tome da deca iz seoskih sredina ne mogu biti podjednako uspešna kao njihovi vršnjaci iz većih razvijenih gradova, o čemu svedoče mnogobrojne nagrade koje su osvojili.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions