Ugovor o ponašanju

Ugovor o ponašanju

Marina Kopilović, profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac” u Beogradu, ovoga puta želi da se pozabavi rešavanjem problema ponašanja učenika, kako iz ugla predmetnog nastavnika, tako i iz ugla odeljenjskog starešine. Naravno, piše o nečemu što je isprobala i što je dalo rezultate, a planira da to ponovo primeni već početkom drugog polugodišta.

Sigurna sam da smo svi mi bili u situaciji da više ne znamo šta ćemo sa nekim svojim učenicima – ne uče, ne donose pribor, prave čuda po školi, nedisciplinovani su i sl. Iscrpeli smo sve mogućnosti – razgovore, dogovore, pojačan vaspitni rad, ukore (koje ne volim, ali ih ipak ponekad dajem). Probali smo i da im ukažemo poverenje nekim zaduženjima kako bi bili važni i uvaženi. I ništa. Prođe nekoliko dana, oni opet urade isto. Zaboravili su šta su usmeno obećali.

Jednom prilikom, sasvim slučajno, na nekom seminaru čujem za nešto što se zove Bihevioralni ugovor. Nisam tada videla primer, pa mi je to zazvučalo nekako akademski, psihoterapeutski, poput ne znam ni ja kakvog dokumenta koji mora da sadrži superstručnu terminologiju.

Znala sam da moraju da ga potpišu i deca, pa mi je to ipak bio signal da terminologija mora da bude razumljiva i njima. Krenem da „šnjofkam” po internetu, literaturi i napravim neku svoju verziju. Primer jednog ugovora možete da vidite ovde. Moraću ipak malo da objasnim primenu ovog interventnog dokumenta. O psihološkim momentima, koji su itekako važni, ne mogu da pišem jer nisam psiholog. Ostaću na terenu u kom se snalazim, te ću pisati isključivo iz ugla nastavnika.

Prvo, nije isto kada se učenik usmeno obaveže da će popraviti svoje ponašanje, kao kada to učini pismeno. Usmena obećanja se, složićete se, vrlo brzo zaborave ili se iskazi menjaju u skladu sa novonastalom situacijom, a pismeni trag ostaje duže vreme i ne može da se menja. Uvek možemo da ih podsetimo šta piše u ugovoru.

Drugo, poznato je da deca imaju otpor prema nečemu što im je nametnuto od strane odraslih. Sadržaj ugovora formulišu učenik i nastavnik zajedno, kao ugovorne strane sa svim svojim obavezama, a u prisustvu roditelja koji može, ali ne mora, imati i ulogu advokata – onoga koji praktično piše taj ugovor i tako biva upućen u ono što se očekuje od njegovog deteta, od njih, ali i od nastavnika. Činjenica da učenici učestvuju u sastavljanju ugovora, kao i to da i nastavnik ima svoje ugovorne obaveze koje učenik može da kontroliše, u velikoj meri garantuje da će on biti motivisan da ispoštuje svoj deo.

Treće, ugovor mora sadrži i iskaze koji opisuju koja će biti nagrada za svaku ispoštovanu obavezu, ali isto tako i šta će se desiti ukoliko bilo koja od ugovornih strana ne ispoštuje svoje obaveze.

Veoma je važno da, pre samog rada na ugovoru, nastavnik ugovori sastanak sa učenikom na kom će se precizno dogovoriti koji su to gorući problemi u ponašanju na koje treba delovati. Ne bi trebalo da ih bude više od tri. A i ne moraju se odnositi samo na disciplinu, već i na učenje.

Obaveze, odnosno poželjna ponašanja, moraju da budu formulisana precizno i jasno, i uvek pozitivnim tonom. Umesto da se kaže npr. Petar Petrović ne sme da kasni na časove, možemo da kažemo Petar Petrović dolazi na vreme na sve časove.

Isto tako, trebalo bi voditi računa da se ugovorom obuhvate problemi koje je realno moguće kontrolisati. Recimo, problem krađa će se ugovorom teško rešiti. Možda grešim.

Na samom kraju sledi ceremonija potpisivanja ugovora. Sto je obavezno prekriven stolnjakom (ja donesem teget plavi od kuće), tri čaše (obavezno staklene) i sok (negazirani). Potpišemo ga penkalom u tri istovetna primerka – jedan primerak učeniku, jedan roditelju i jedan meni. Rukujemo se, nazdravimo sokom (kucnemo se zapravo i kažemo „živeli”) i poželimo uspešnu saradnju jedni drugima.

Ja sam imala veoma pozitivna iskustva sa ugovorima, ali najdraže mi je ipak sa jednim učenikom koji je dao sve od sebe da ispoštuje sve što je potpisao, ali me je stalno zapitkivao kada ugovor ističe. Naravno, nisam baš dozvolila da se to desi, već sam nekoliko dana pre isteka napravila aneks ugovora čiji je sadržaj većinom on sam smislio. Htela sam da vidim da li je stvarno nešto naučio iz svega. I jeste. Bio je tada sedmi razred i postao je odeljenjski advokat koji je učestvovao u sastavljanju još dva ugovora, sa drugim učenicima.

Mislite li da je ovo neozbiljno? Ili možda ipak liči na nešto što ih čeka u budućnosti? Da li ih na ovaj način, osim što pokušavamo da menjamo neka njihova ponašanja, učimo i nekim životno važnim stvarima?

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions