Sreća sreća raspust!

Sreća sreća raspust!

Marina Kopilović je profesorka engleskog jezika u OŠ „Stevan Sremac“ u Beogradu. Voli da se šali. Ume da bude sarkastična i ironična. Ovaj blog piše iz milion i šezdeset petog pokušaja, i s obzirom na to da nije odustala, možete da zaključite da je uporna.

Kada dođe kraj školske godine, ne zna se ko mu se više raduje, mi nastavnici ili deca. Čak i njihovi roditelji. Nebitno! Važno je da se svi radujemo. Svi znaju zašto se raduju deca i roditelji, ali retko ko zna i pita zašto se raduje jedan nastavnik. Biće da su razlozi za radost godišnjem odmoru isti za sve zaposlene, ma gde oni radili. Ipak, nekako mi se čini da se niko ne raduje kao mi.

Kao prvo, nema večernjeg peglanja odeće za sutradan. Peglanje mi je najneomiljeniji kućni posao, a pred decu ne mogu zgužvana. Po kući, do prodavnice i pijace mi nije problem. Čak i do grada, pod uslovom da je jutro i da nigde nikoga nema. Ne zbog toga što mi je neprijatno da me vide zgužvanu (baš me briga), već zbog nečeg drugog, o čemu će biti reči u šestom pasusu. Staviću zvezdicu pored reči koja to objašnjava.

Spavam dok se ne naspavam i sama ne probudim, bez sata na telefonu. Ne trzam se iz sna sa pitanjem koji je dan, da li radim pre ili posle podne, da li mi se vide mustre od jastuka ili jorgana na noktima jer mi se lak nije dobro osušio (redovno lakiram nokte u ponoć, pa ga onda ujutru na brzinu skidam), da li ću da zakasnim… Ustanem, i onako u spavaćici, skuvam sebi kaficu i pijuckam je dokle mi se hoće. Milina!

S obzirom na to da ne moram da ustajem kada mi ptica s telefona zacvrkuće (volim ptice, pa makar i na telefonu), mogu da gledam filmove do rane zore (ja sam teški filmofil), pa da, pošto me nešto zaintrigira, satima guglam, istražujem i popunjavam rupe u znanju. Prosto se uželim da se bavim nečim drugim, da se malo posvetim sebi i unapređivanju sopstvene opšte kulture za šta nemam vremena tokom školske godine od silnih pisanija, formulisanja ciljeva i ishoda, primene standarda i ostalih „trica“.  Ma i da se družim sa dragim ljudima, da obiđem familiju na selu, odem negde u prirodu, u brda.

Nema pripremanja nastave, razmišljanja o tome da li sam i kome zakazala neki pretčas, sekciju, vanredni ČOS ili možda dolaze policajci da drže deci predavanja o bezbednosti na raznim mestima, pa moram da ih dočekam, ujurim projektor, laptop, a pre svega decu da dođu, jer najčešće zaboravim da ih obavestim o tome na vreme.

Mislim da postoji još nešto čemu se mi prosvetari veoma radujemo: miru i tišini. Nema galame, cike, vike. Ja vapim za tim do te mere da, nekoliko dana nakon početka raspusta, ne idem nigde gde ima b od *buke. Čak mi je palo na pamet da je prava šteta što se za nas ne napravi neki pećinski turizam.  Em zbog mrtve tišine koja tamo vlada, em zbog finansijske konstrukcije koja bi, s obzirom na komfor koji se nudi, bila povoljna za naše plitke džepove. Mobilni telefoni su, valjda, izvan dometa, pa nas ni roditelji ne bi cimali da negde sredinom jula pitaju gde su im deca koju nisu videli od kraja juna, a tek tada su to primetili. Šalim se, naravno, ali ne mnogo. Jedini problem su slepi miševi, međutim i to se da rešiti.  E sada odgovorite na pitanje zašto Marina Kopilović ide u grad ujutru kada nigde nikog nema? Odgovor se nalazi u četvrtom redu pored slike pećine*.

Ne znam šta bih još dodala, osim da se beskrajno radujem svom godišnjem odmoru, da jedva čekam da alarm stavim na OFF, da se opustim, gledam filmove, uživam u šetnjama po brdima, lepotama prirode, cvrkutu ptica, žuborenju potoka. Jedva čekam da čujem tišinu, da posao ostavim iza sebe, da ga se ne setim dok ne budem morala. Planiram da obiđem dve pećine. Možda i predložim taj pećinski turizam. Šta mislite o tome?

Da li se vi radujete godišnjem odmoru koliko i ja? Da li sam ja omatorila pa mi sve smeta, ili je naš posao zaista toliko stresan da nam je potreban pravi odmor, daleko od svega? Ili smo samo različiti pa ne doživljavamo iste stvari na isti način?


 

Ostavi komentar

Email je obavezno polje.
Unesite Vaš komentar ovde...
Poruka je obavezno polje.
Marina Kopilović
Marina Kopilović Autor

Marina Kopilović je profesor engleskog jezika i književnosti koja živi i radi u Beogradu. I pored gotovo tridesetogodišnjeg iskustva u radu sa decom različitih uzrasta, ne prestaje da eksperimentiše i isprobava nove metode i tehnike rada, a sa podjednakim entuzijazmom učestvuje na seminarima i stručnim skupovima i kao predavač, i kao slušalac.  Održala je brojne radionice i seminare za profesore engleskog jezika, ali i za profesore drugih predmeta u osnovnoj školi. Njena trenutna interesovanja usmerena su na primenu obrazovne drame u nastavi i razvijanju mehanizama praćenja napredovanja i ocenjivanja učenika. Kao koautor dramskog projekta „Razvijanje kritičkog mišljenja kroz proces dramu”, dobitnik je treće nagrade na konkursu Kreativna škola 2013/2014.

©2014 Data DIDAKTA by LABNET e-Commerce solutions